Erdogan se igra hibridnim identitetom nemačkih Turaka | Evropa | DW | 26.05.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Erdogan se igra hibridnim identitetom nemačkih Turaka

To što nemački Turci podržavaju turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, nije samo pitanje integracije. Više je to pitanje demokratije, pitanje razumevanja demokratije, i zapravo obrazovanja, smatra Kemal Hir.

29. Maja se navršava 25 godina od rasističkog napada na kuću jedne turske porodice u Zolingenu. Pet devojčica i žena iz porodice Genč je izgubilo život u podmetnutom požaru. Helmut Kol (CDU), koji je tada bio kancelar, nije prisustvovao sahrani. Portparol vlade Diter Fogel je ukazao na „druge važne obaveze" kancelara i rekao: ne mora se "pokrenuti turizam saučešća".

Neke stvari su se promenile od tog događaja. Kancelarka Angela Merkel (CDU) će učestvovati na ovogodišnjoj komemoraciji. Dolazi i turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu. Bila je to izričita želja Mevlude Genč, majke, bake i tetke žrtava ubistva, da na komemoraciji prisustvuju predstavnici nemačke i turske vlade.

Deutschland Jahrestag 25 Jahre Solinger Brandanschlag | Mevlüde Genc, Angehörige von Opfern (picture-alliance/dpa/O. Berg)

Mevlude Genč sa unukom, 8.05.2018.

Od tog tragičnog napada Mevlude Genč, koja sada ima 75 godina, zalaže se za pomirenje i zbog toga je dobila visoki orden Nemačke, Savezni krst za zasluge. Pre pet godina, kada sam je posetio i intervjuisao u novoj kući u Zolingenu, ni sekunde nisam sumnjao u to da odbacuje mržnju, da je oprostila i da veruje u zajedništvo. Ona je impresivno snažna žena koja je još 1996. svesno odlučila da postane nemačka državljanka, rekavši: „Živim u Nemačkoj, dakle hoću da budem Nemica".

Svet u kojem živimo je već dugo multipolaran

Sasvim drugačije je tekao razvoj jednog drugog člana porodice: Kamila Genča, koji je dve generaciji mlađi od Mevlude Genč. Taj mladić se na Tvitteru predstavlja sloganom koji može zvučati patetično nemački, ali svi čitaoci poreklom iz Turske prepozanju u tome slogan turskih nacionalista i fašista: „Jedna zastava, jedan jezik, jedan narod." Njegova zastava, jezik i nacija su turski. Njegova Fejsbuk stranica je isključivo propaganda za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Zato ne iznenađuje da je Kamil Genč iz Zolingena otišao u Sarajevo da vidi svog predsednika, na njegovom nastupu u okviru izborne kampanje.

Ponašanje turskih Nemaca o kojem se toliko diskutuje, odvija se između ova dva pola i teško ga je analizirati, baš kao i dijametralno suprotne stavove ova dva člana porodice Genč. Ali, ako pratimo diskusije u medijima, a naročito na društvenim mrežama, susrećemo se sa vrlo jednostavnim odgovorima: često se pominje nedostatak integracije. To je banalan odgovor za kojim se rado poseže kada se pojave sukobi u useljeničkom društvu.

Erdogan mit Özil (picture-alliance/dpa/Uncredited/Presdential Press Service)

Ozil i Erdogan, 13.05.2018. London

Moramo primiti k znanju da je svet u kojem živimo već dugo multipolaran i da ljudi imaju hibridne identitete. U takvom svetu Mesut Ozil može istovremeno da bude nemački reprezentativac i pristalica turskog predsednika, iako moralno osuđujem to što se slikao sa Erdoganom. Bekir Alboga je predstavnik turskih muslimana u Nemačkoj u okviru dilaoga koji sa njima vodi nemačka vlada i kandidat Erdoganove partije u Turskoj. Kenan Kolat, dugogodišnji portparol Turaka u Nemačkoj, može da bude u proširenom saveznom izvršnom odboru SPD-a i da se sada kandiduje za tursku partiju CHP.

U očima svojih birača, Erdogan je moćan čovek

Kako bi glasila definicija integracije kada bi smo ove tri javne ličnosti optužili da su nedovoljno integrisane? Isto tako je komplikovano i pitanje, zašto više od 10.000 Turaka koji žive u inostranstvu u autobusima i automobilima putuje više od 1.000 kilometara da čuje 40-minutni govor Erdogana u Sarajevu? Turske televizijske stanice i onako uživo prenose svaki izborni nastup tog autokrate. Takođe je teško razumeti zašto više od 60 odsto turskih birača u Nemačkoj uživaju sva demokratska prava, imajući slobodu da se organizuju u politička i verska udruženja, ali u Turskoj glasaju za čoveka koji je de fakto ukinuo podelu vlasti, koji svakog kritičara trpa u zatvor, ne dozvoljava slobodu štampe, i od neuspelog državnog udara, sam vlada zemljom. Erdogan se ponaša kao mafijaški bos koji zloupotrebljava politiku kako bi zaštitio sebe.

Međutim, u očima svojih glasača, on je moćan čovek koji po prvi put u turskoj istoriji sa Evropljanima razgovara na ravnopravnoj osnovi. On je političar koji se ponaša samouvereno i koji svojim sledbenicima u inostranstvu daje samopouzdanje. Turčin u Nemačkoj više nije mali radnik ili migrant - njegov predsednik stoji rame uz rame sa moćnima u svetu. Slikanje sa njim ne da nije sramota, nego ispunjava ponosom - tog malog Turčina na koga se inače uvek gleda s visine.

Pitanje razumevanja demokratije

Podrška Erdogana od strane nemačkih Turaka nije samo pitanje integracije. Više je to pitanje demokratije, pitanje razumevanja demokratije, i zapravo obrazovanja. Da li se za Ozila može reći da nije integrisan, ili to pitanje nije važno kada se radi o svetskoj zvezdi i multi-milioneru koji bi mogao da živi i radi bilo gde u svetu? Važnije bi bilo pitanje, koliko mu je važna sloboda izražavanja i štampe u Turskoj? I da li je svestan svoje odgovornosti kao „primera uspešne integracije u Nemačkoj"? Koliko je politički obrazovan i informisan, da bi morao da zna, da je Erdoganu na predstojećim predsedničkim izborima potreban svaki glas, dakle i Turaka koji žive u inostranstvu, i da je slikanje sa njim zloupotrebio za svoju kampanju?

Kemal Hür Journalist (Privat)

Kemal Hir

Sumnjam da se ovim pitanjama bave pristalice Erdogana koji ga svuda prate. Baš kao što sumnjam u tezu da podržavaju turskog despota, zato što ih nemačka politika premanentno isključuje. I to je previše jednostavn odgovor.

Mevlude Genč je izgubila svoje ćerke, unuke i nećaku. Jedva da govori nemački, ali prihvata Nemačku i mirnu koegzistenciju. Ako se potrudimo da razumemo ovu ženu, možda ćemo jednog dana razumeti i komplikovani svet u kojem žive nemački Turci.

Kemal Hir je 1968. rođen u istočnoj Anadoliji. Od 1980. živi u Berlinu, gde je studirao germanistiku, sociologiju i pozorišne studije i trenutno radi kao novinar, uglavnom za programe Nemačkog radija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM