Erdogan i žrtva | Evropa | DW | 18.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Erdogan i žrtva

Erdogan sebe inscenira kao žrtvu jer žrtve su uvek u pravu - a pri tome je on počinilac, smatra Krsto Lazarević.

Svedoci smo političkog spektakla čije žrtve su holandske krave. Tursko udruženje proizvođača mesa je potvrdilo da je već 40 holandskih krava proterano iz Turske. Turske patriote i pristalice Erdogana neće više da konzumiraju proizvode od životinja iz zemlje koju optužuju za „nacističke metode" i „fašizam". Satiričarima ovih dana ne može da se zavidi na njihovom poslu.

Spor je počeo nakon što je iz Holandije izbačena turska ministarka za porodicu, a turskom minsitru spoljnih poslova nije dozvoljeno da uđe u zemlju. Holandski premijer Mark Rute je pokazao zube turskom rukovodstvu, što mu je sigurno na izborima donelo pokoji dodatni glas.

Pravi pobednik tog klovnovskog spektakla, međutim, sedi u Ankari i zove se Redžep Tajip Erdogan. Erdogan vlada mimo ustava i to stanje želi da legalizuje referendumom koji se održava 16. aprila. Pošto nema dvotrećinsku većinu u parlamentu, mora da pita i narod, a nije sigurno da će narod glasati za uvođenje prezidijalne diktature.

Zbog toga je AKP počela da iz javnih prostora sistematski izbacuje reč „Hayir" („ne"). Sredinom februara su odstranjene stotine hiljada antipušačkih brošura Zavoda za zdravlje, jer je na njima pisalo: „Ko kaže NE, ispravno postupa". AKP želi da Turci zaborave šta znači reći „ne". Erdogan hoće da Turci zaborave šta znači pružanje otpora diktatoru.

Posle zabrane nastupa turskih ministara u Nemačkoj i Holandiji, Erdogan je našao efikasan način da se bori za uvođenje svoje prezidijalne diktature. On sebe i Tursku inscenira kao žrtve.

Erdogan je u utorak optužio Holandiju da je ubila 8000 Bošnjaka u Srebrenici. On instrumentalizuje žrtve najvećeg zločina na evropskom tlu od kraja Drugog svetskog rata, da bi sebe i svoju bogobojažljivu muslimansku klijentelu predstavio kao žrtve krstaškog pohoda Evropljana. Tu apsurdnu optužbu je propratio rečima: „Niko nam neće davati lekcije iz civilizacije. Ovaj narod ima čistu savest."

Savest je čista zato što poriče genocid nad Jermenima. Savest je čista jer demokratski otpor Kurda u formi stranke HDP proglašava terorizmom. Savest je čista, jer su kritički glasovi ućutkani – i nalaze se ili iza debelih zatvorskih zidina ili u egzilu. Ni u jednoj zemlji sveta nema više novinara u zatvoru.

Nekada je Evropa Turskoj služila kao uzor. I to ne tako davno – ali sećanje na to je kod mnogih već izbledelo. Danas tursko rukovodstvo svoju zemlju predstavlja kao nekoga kome nisu potrebne pouke arogantnih Evropljana; kao zemlju koja sopstvenim snagama može da postane jedna od najvažnijih privrednih sila sveta.

Sociološkinja Nilufer Gole je, pišući o turskom društvu, početkom 90-ih iznela podelu na „bele" i „crne" Turke. Beli turci žive urbano, dobro su situirani i dugo su bili nosioci funkcija u društvu i državi. Prema religioznim crnim Turcima su osećali prezir. Sam Erdogan sebe označava kao „crnog Turčina". Jednog od obespravljenih, koji je prešao put od prodavca đevreka u istanbulskoj lučkoj četvrti Kasimpaši do samog vrha turske dražve. Nekada su se mnogi „beli Turci" smejali religioznosti „crnih Turaka" i kontrolisali državu nezavisno od rezultata izbora. Danas se više ne smeju.

Erdogan je razvlastio „bele Turke" i milionima „crnih Turaka" doneo uspon u srednji sloj. Ali, iskustvo ponižavanja i marginalizacije još ima težinu. Erdogan mobiliše ta osećanja da bi se održao na vlasti. Status žrtve i priča o uspehu – Erdogan, jedan od nas, je uspeo – za njegove sledbenike su važniji od nezavisnog pravosuđa i slobode štampe.

Novinar Deniz Jučel koji se nalazi u pritvoru, 3.4.2016. je za list Velt o Erdoganu napisao: „Njegovi sledbenici ga vole zato što je deformisan poput njih. Zato što u maniru Čaka Norisa pokazuje protivnicima gde su im granice."

Zbog toga moraju stalno biti nalaženi novi protivnici kojima treba pokazati granice. Sada se Erdogan inscenira kao jak političar tako što galami protiv Evrope. EU, pre svega Nemačka i Angela Merkel, godinama su se prema Turskoj hladno odnosili. Privilegovano partnerstvo - da, pristup EU – ne. To je smanjilo motivaciju turskog vođstva da se drži puta demokratije i pravne države. Danas zato Erdoganu nije teško da vređa Evropljane kao arogantne i da živi fantazije o svemoći koje gaji njegova klijentela.

 Krsto Lazarevic (Privat)

Krsto Lazarević

Erdoganovi sledbenici ne mare za slobodu mišljenja jer ionako imaju njegovo mišljenje. Oni mnogo govore o „demokratiji" i pod njom ne podrazumevaju ništa drugo do diktaturu navodne većine nad onima koji drukčije misle, nad opozicijom i manjinama. Zemlja u kojoj hiljade opozicionara sede u zatvorima - nije demokratija.

To objašnjava i Erdoganovu popularnost među nekim ljudima turskog porekla u Nemačkoj. I oni vide sebe kao žrtve, a žrtve su uvek u pravu; žrtve smeju da krive druge za svoje probleme; žrtve ne moraju da razmišljaju o tome da li su nepravedne prema drugima.

Erdogan sebe i svoju klijentelu inscenira kao žrtvu da bi u korenu sasekao svaku refleksiju o svom delanju. A pri tome je počinilac zapravo – on. 

 

Reklama