Eksperimenti sa gladovanjem

Čoveka je evolucija pripremila na periode gladovanja. U stanju je da dva pa čak i tri meseca preživi bez hrane, uz pretpostavku, da je zdrav i da u organizam unosi dovoljno tečnosti. „Svi smo mi ’umetnici u gladovanju’“, objašnjava Joahim Gardeman, profesor antrobiologije i humanitarne pomoći sa Visoke stručne škole u Minsteru. „Gladovanje nije bolest, već telesna sposobnost“, kaže Gardeman. Imajući pred očima sliku neishranjenih ljudi iz Afrike, to može zvučati cinično, ali posmatrajući to sa medicinske tačke gledišta, reč je o izrazito važnoj strategiji preživljavanja ljudskog organizma.

Nemoralni eksperiment?

Ono što naučnici znaju o gladi odnosi se velikim delom na eksperiment, koji je u današnje vreme nezamisliv. Sredinom 1940-ih godina američki naučnik Ansel Kejs istraživao je to kako glad utiče na čovekov organizam. Eksperiment je izveden sa 36 ispitanika, koji su tri meseca u organizam unosili polovinu od uobičajenog unosa kalorija. U naredna tri meseca Kejs je uz pomoć različitih dijeta ispitanike vratio na početnu težinu.

Pored gubitka telesne mase, među ispitanicima su se javile i psihičke promene. Mnogi muškarci postali su apatični, povukli su se u sebe. Glad je okupirala sve njihove misli tako da su učesnici u eksperimentu počeli da razmišljaju samo o stvarima vezanim za hranu. Neki su čak sanjali da jedu ljude. Istovremeno, njihov sluh i njuh su se izoštrili.

Mozak poznaje trikove

Veliku ulogu u tome šta se u ljudskom organizmu dešava prilikom gladovanja, ima centar za glad smešten u delu mozga nazvanom hipotalamus. Taj centar se aktivira čim nivo šećera u krvi padne. Kao prvu meru opreza hipotalamus, šalje poruku nadbubrežnoj žlezdi da aktivira hormon stresa ili adrenalin kako bi čovek mogao da mobiliše sve svoje snage i pođe u nabavku hrane.

Ako i dalje ostane bez hrane, mozak prelazi na plan B. Da bi mozak funkcionisao potrebna mu je glukoza, dakle šećer. To otprilike izgleda ovako: Bez insulina šećer ne može da dospe u mišiće tako da mozak „stopira“ njegov dotok. Rezultat je taj da mišići ostaju „prazni“. „Naime, mozak aktivira metabolizam na način da može dalje da funkcioniše“, kaže Joahim Gardeman.

Kad je organizam podvrgnut gladi, svaki organ se „prepolovi na pola“,“ sve dok ne nastupi smrt. Sa mozgom je nešto drugačije: on se smanji za maksimalno dva do četiri odsto. Ako čovek gladuje i dalje, telo počinje da troši belančevine kao izvor energije što takođe loše utiče na mišiće pošto se oni velikim delom sastoje od belančevina. Naime, telo može da proizvede šećer i iz aminokiselina tj. ostataka belančevina i zato aminokiseline iz mišića pretvara u šećer. „Čoveku u stvari nije potrebno toliko mišićine mase koliko je ima“, objašnjava naučnik. „Mišići su u stvari ’magacini’ belančevina“, kaže Gardeman i dodaje da čovek zato prvo troši rezerve iz mišića.

Zašto je moguće nanjušiti glad?

Nakon osam do deset dana telo je svoj metabolizam naviklo na manju količinu energije: puls, krvni pritisak i telesna temperatura smanjuju se na minimum - ista stvar je i sa životinjama za vreme zimskog sna. „Kod smanjenog unosa hrane to je najbolje što je moguće učiniti“, naglašava Joahim Gardeman. Osim toga, organizam crpi masnoće pretvarajući masne kiseline u tzv. ketonska tela. Ketonska tela su, pored šećera, važan izvor energije jer su ključna za preživljavanje u periodima gladovanja.

Okolnost u kojoj čovekov metabolizam počinje da crpi masti, može se čak i namirisati. Pored ketonskih tela, koja se izlučuju preko bubrega i zraka, oseća se i miris acetona.

Ako se gladovanje nastavi, pojavljuje se sve više posledica: koža pati, imuni sistem slabi, upale se šire. Najgore od svega je to što mozak polako počinje da crpi energiju iz srčanog mišića – i ostalih, za opstanak ključnih organa, jer se i oni velikim delom sastoje od belančevina. Nakon nekog vremena čovek postaje kost i koža. Deca tada izgledaju kao stari ljudi. U većini slučajeva prvo prestane da radi srce“, priča Gardeman.

Pretpostavka za uspešan metabolizam prilikom gladovanja

Čovek može da gladuje najviše tri meseca jedino kad se metabolizam navikne na opisani tempo: mozak energiju delimično crpi iz ketonskih tela, što znači da mu je potrebno manje šećera, dok rezerve belančevina iz organa, koje održavaju čoveka, ostaju netaknute. Pretpostavka je da metabolizam prilikom gladovanja uspe, to jest da telo zaustavi dotok insulina. Ali to često ne uspeva, objašnjava Gardeman.

„Kad neko boluje od malarije, side ili drugih bolesti, u krvi ima brojne materije koje aktiviraju upale pa gušterača i dalje istiskuje insulin. A to znači da metabolizam prilikom gladovanja ne funkcioniše. Posledica je da telo u kratkom roku iscrpi sve belančevine, nema ketonskih tela kao izvora energije, masnoće se ne troše“, kaže Gardeman.

Mozak vrlo brzo počinje da crpi sve belančevine, koje čoveka održavaju na životu. Dete, koje ne uspe da promeni svoj metabolizam, jer na primer ima neku infekciju, „biće nekoliko nedelja kasnije mrtvo“, kaže Gardeman.

Autorke: Brigite Osterat / Birgit Gerc/ Doroteja Jaković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković