Ekološka Gvozdena zavesa | Evropa | DW | 19.01.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Ekološka Gvozdena zavesa

Vladaoci na Balkanu, na istoku i jugu Evrope znaju da građane zaštita prirode manje zanima od pitanja novčanika. Ali da li su aktuelni protesti znak dubljeg nezadovoljstva? Za DW piše bugarski antropolog Ivajlo Dičev.

Protesti u Perniku u Bugarskoj

Protesti u Perniku u Bugarskoj

Postoji pet neprijatelja komunizma – kapitalizam i četiri godišnja doba.

Taj vic se nekada prepričavao u Bugarskoj. Čini se da se istorija ponavlja jer najveći izazov za desetogodišnju vladavinu bugarskog premijera Bojka Borisova je upravo priroda.

U mnogim bugarskim gradovima se redovno održavaju protesti protiv neobuzdane gradnje na crnomorskoj obali ili uništavanja staništa životinja. Glavna tema prošlogodišnjih lokalnih izbora iznenada je postalo zagađenje vazduha. Tome treba dodati i skandal oko smeća koji je, u čemu prste verovatno ima mafija, uvezen iz Italije.

Na kraju je izbila i kriza oko nestašice vode u gradu Perniku. Bugarska je planinska zemlja i zapravo bi ovde trebalo biti vode u izobilju. No ta logika pada u vodu kada su na delu diletantizam i korupcija.

Žrtveni jarac koji je ponuđen građanima zove se Neno Dimov, bivši ministar voda i životne sredine, koji je bio prisiljen da podnese ostavku nakon što je uhapšen. To je novost za Bugarsku. Čak i u doba komunizma su političari prvo bili otpuštani pa tek onda trpani u zatvor. Jednostavno objašnjenje za ovaj ubrzani postupak možda leži u želji vlasti da što pre smiri građane Pernika koji su svega nekoliko sati dnevno imali vode.

Dimov, po struci matematičar, nije bio kvalifikovan za posao koji je obavljao. Sada ga je zamenio drugi kadar nacionalističke vladajuće kaste. Ovaj je specijalista za narodne igre i carinu koji i usput lobista.

Opozicija je odmah tražila glasanje o poverenju Vladi i pripremani su protesti, ali Borisov i njegova vlada su ostali na vlasti. Ako se premijer u nešto može pouzdati, to je minimalno zanimanje svog naroda za ekološka pitanja. I u tome ima potpuno pravo.

Zaštita životne sredine je Evropu ponovno podijelila Gvozdenom zavesom, ovaj put ne na Istok i Zapad, nego na severozapad i jugoistok. Jer kako inače objasniti slabu podršku zelenom pokretu i to ne samo u Poljskoj (koja ima interesa da zadrži energente poput uglja) nego i Grčkoj, Bugarskoj pa i Italiji? Zemljama koje zbog turizma i poljoprivrede imaju itekako interesa da sačuvaju netaknutu prirodu.

Zeleni talas koji je protutnjao Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom i počeo da potiskuje socijaldemokratsku levicu nikako da dođe u zemlje kojima je preko potreban. Evropski jug i istok, gde je industrijalizacija nastupila kasnije nego na zapadu i severu, manje je pogođen ekološkim nedaćama.

Ovde još mnogi sanjaju o industriji i svaki zahtev za smanjenje privrednog rasta i pozivi na suzdržanu potrošnju doživljavaju se kao kolonijalna arogancija. Prestizanje industrijalizovanog Zapada je ovde vodeća ideologija gotovo dva veka.

Zemlje poput Bugarske ili Slovačke, južne Italije ili Litvanije su urbanizovane tek pre nekoliko generacija. A kao što znamo, ekološka svest jača tek kada priroda nestane. Zelene stranke su u kulturološkom smislu liberalne i zalažu se za privrednu kočnicu što ih čini idealnim neprijateljem kako za desnicu u borbi protiv „zelenog socijalizma“ tako i za levicu u borbi protiv „globalista“.

Pri tom je istočni deo kontinenta, verovatno kao reakciju na prisilnu velikodušnost koju su zahtevali komunistički režimi, razvio prilično žilavu vrstu egoizma. Bilo bi pogrešno ovaj fenomen nazvati „desnim“ ili „neoliberalnim“.

Priroda se u današnjim rascepkanim društvima čini kao poslednje zajedničko dobro. No zajedničko vlasništvo u postkomunističkim zemljama, u kojima se dela libertarijanske ikone Ajn Rand još uvek dobro prodaju, ne zvuči tako privlačno.

Manjak oduševljenja za uključivanje u napore za spašavanje planete Zemlje podseća na očigledan otpor istih zemalja kada je 2015. i 2016. trebalo primiti izbeglice drugačije vere i boje kože. Gvozdena zavesa za izbeglice se geografski u priličnoj meri poklapa sa Gvozdenom zavesom za ekologiju.

Nekada je zelena energija bila pokretačka snaga pri rušenju sovjetske diktature. Katastrofa u Černobilju i presušivanje Azovskog mora spadaju među najteže udarce Sovjetskom Savezu. Kad je Bugarska u pitanju, oprezni antikomunistički pokret je počeo osnivanjem odbora koji je grad Ruse na granici s Rumunijom trebalo da zaštiti od zagađenja Dunava s rumunske strane.

No u procesu demontaže totalitarnih sistema, ekološki problemi su ubrzo gurnuti u stranu. Zeleni u Bugarskoj nisu zastupljeni u parlamentu a ni u ostalim zemljama u okruženju situacija nije drukčija.

Trenutno ništa ne ukazuje na to da će u istočnoj Evropi doći do istinskog uspona zelenih ideja. No podsetimo se pada komunizma.

Zelene teme su tada iskorišćene kako bi se ostvario mnogo veći cilj: pobeda nad diktaturom. Protesti bugarskih građana zbog nestašice vode ili zagađenja vazduha možda skrivaju mnogo veći bes zbog privatizacije javnih resursa, pri čemu se radi o nekoj vrsti feudalizma, i zbog manjka perspektive. Ako je to slučaj, onda bi mogao uslediti još jedan (politički) Černobilj.

*Ivajlo Dičev je profesor kulturne antropologije na Univerzitetu u Sofiji. Predavao je i na univerzitetima u Nemačkoj, Francuskoj i SAD. Tekst je deo naše vikend-serije kolumni Moja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama