Dve decenije traganja za najbližima | Politika | DW | 30.08.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Dve decenije traganja za najbližima

Dve decenije nakon raspada Jugoslavije neotkriveni grobovi i masovne grobnice kriju još posmrtne ostatke 13.800 osoba, To je prema Međunarodnoj komisiji za nestale osobe, jedno od najvećih humanitarnih problema regiona.

Hrvatska je pronašla najveći deo branitelja i civila nestalih u Domovinskom ratu, čak njih više od 85 odsto. Ipak, još uvek se traga za 1768 nestalih. Njih 984 je nestalo i nasilno odvedeno 1991. i 1992. godine, a preostali su, prema podacima Uprave za zatočene i nestale hrvatskog Ministarstva branitelja, nestali 1995. godine.

Ključ rešenja je u Beogradu

Među nestalima je i Mirabel Matičić iz Vinkovaca za kojim majka Spomenka Kušić traga već 21. godinu. Ona se za DW priseća kako se Mirabel kao mladić, nakon završene srednje škole i odsluženja vojnog roka u JNA, priključio odbrani rodnih Vinkovaca i okolnih sela. U septembru 1991. godine otišao je da brani Vukovar gde mu se gubi svaki trag. Spomenka je uspela da sastavi priču prema kojoj je Mirabel ranjen u levo bedro. Nije mogao u bolnicu pa je odveden u „Borovo-komerc“, atomsko sklonište u kojem su se krili i drugi ranjenici, deca i civili. Nakon pada Vukovara, JNA je ispraznila sklonište, a Mirabela su, sa još jednim ranjenikom, odneli na nosilima. To je poslednje što se o njemu zna.

Kroatien Vukovar Friedhof Flash-Galerie

„Kad su 1997. godine počele ekshumacije, obišla sam sve te grobnice. Danima sam stajala iznad grobnica i gledala hoću li nešto njegovo videti u tim rupama, makar njegov sat. Ali ništa. Nema te ekshumacije gde ja nisam bila“, priča majka koja je svesna da se grobnice teško pronalaze jer oni koji znaju gde su – ćute. „Ključ našeg rešenja je u Beogradu. Mogli bi da nam pomognu srpski meštani koji su ostali u okupiranim selima za vreme rata, ali niko ne želi. Imamo čak i anonimni telefon na koji može da se prijavi grobnica, ali ni od toga nema ništa.“

Nada da je Mirabel živ u njegovoj majci još uvek tinja, ali svesna je da bi se, kada bi ta mogućnost postojala, bar neko od nestalih javio tokom poslednjih dvadeset godina. „Ružno je reći, ali mi roditelji molimo Boga da bar nađemo kosti, da imamo gde da zapalimo sveću, jer ova patnja koja traje 21. godinu, nije život“, kaže Spomenka.

Roditelji umiru, a ne znaju gdje su im deca

Tokom rata u Hrvatskoj nestao je i tada 23-godišnji Ivica Kruhoberec iz nuštarskog Cerića. I on se, poput Mirabela, priključio odbrani svoga sela. Majka Jaga ga je poslednji puta videla 1. oktobra 1991. godine. „Dan nakon toga sam sa susedima napustila selo, a on je, sa nekoliko mladića, ostao da ga brani. Čula sam da je u Cerić ušao srpski tenk zamaskiran hrvatskom zastavom. Pričalo se da je ranjen“, priča Jaga Kruhoberec za DW. Kaže da se ne nada da je živ i da sada samo želi da pokopa njegove posmrtne ostatke. „Teško mi je. Ostala sam sama. Sedim uveče i gledam njegove dve slike. Napričam se s njim i isplačem. Pitam ga zašto me je ostavio.“

Jagina ćerka Marija Bunić, sestra nestalog Ivice, priča da je nedavno u selu sasvim slučajno prilikom kopanja kanalizacije nađena grobnica sa četiri trupla zakopana u Domovinskom ratu. Ona veruje da u selu ima još grobnica, ali oni koji znaju za njih i dalje ćute, iako bi njihovim otkrivanjem okončali agoniju brojnim porodicama. Nestanak bliskog člana porodice, kaže, na samu porodicu deluje razorno. „Kao da vam se kuća srušila. Vi ste na tom mestu, a oko vas je praznina.“ Posebno joj je teško za Dan mrtvih kada zajedno s majkom obilazi spomenike palima tokom rata, jer pravog groba nema. „Nismo sami, ali pitamo se: zašto mi? Roditelji umiru, a ne znaju gde su im deca.“

Počinioci i dalje nepoznati

Nisu samo Hrvati nestajali u Domovinskom ratu; na spisku su i građani srpske nacionalnosti. Ipak, Radojka Mrkić iz Vukovara ne voli kada se za njenog supruga Mladena Mrkića kaže da je nestao. „On je ubijen i bačen u Dunav zato što je bio pogrešne nacionalnosti. Radio je kao direktor Kooperacije u Vupiku. Pred zgradom su ga u leto 1991. dočekale osobe u uniformama sa automobilima bez registarskih oznaka. Nije bio ni u jednoj stranci i nije se bavio politikom“, ispričala nam je Radojka koja je o sudbini svog muža izvestila i sve hrvatske predsednike.

Iako zvanične potvrde tih navoda nema, Radojka ne sumnja u njihovu istinitost i kaže da nema nimalo nade da je on u ovom trenutku živ. „U potrazi za njegovim ostacima, 21. godinu obilazim sve ustanove. Odlazim na Dunav 31. jula kako bih tamo bacila cveće, jer groba nemam. Kada bih barem mogla da pronađem jednu njegovu kost pa da mogu da je sahranim, a da deca i unuci mogu da odu na grob“, ponavlja priču svih onih koji tragaju za svojim najbližima.

„Ona ko to nije doživeo, ne može ni da shvati koliko je to teško. Ne mogu reći da je meni teže nego bilo kojoj drugoj supruzi, majci ili detetu bilo koje nacionalnosti. Mi smo svi u istoj situaciji. Bol je bol. I mi jedni druge najbolje razumemo. Volela bih da se sudi njegovim ubicama i nalogodavcima, ali bih tražila da ih oslobode. Neka on s tim mislima leže i ustaje. Mora da se zna ko je to radio“, kroz suze priča Radojka Mrkić.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković