Dvadesetdve godine od velike katastrofe u Černobilu

„Imao sam dva infarkta, jednu operaciju kancera. Nekada sam imao 100 kilograma, sada tek 66. Jako mi je loše. Odbrojavam poslednje dane.“

Ovaj oronuli starac sedi u dnevnoj sobi svog trosobnog stana dok sa nama razgovara. Stan se nalazi u delu grada koji se zove Troješjna. 1986. godine hiljade ljudi je preseljeno u Troješjnu.

Bolešču pogođeno više generacije

Viktor je sa svojom porodicom došao u naselje nakon nesreće. Stan ove šestočlane porodice velik je tek neka 42 kvadratna metra. Viktor je sa svojim sinovima nakon nesreće pomagao oko sređivanja u Černobilu. Danas je bolestan kao uostalom i njegovi sinovi. Ova sudbina zadesila je hiljade ljudi.

„U našoj zgradi živi 36 porodica iz Pripjata. Muškarci su uglavnom pomrli, ostalo ih je još jedanaest. Četvorica su jako bolesna, a skoro svi imaju rak.“

Lečenje skupo, penzije male

Viktor prima invalidsku penziju koja iznosi 130 evra. Kada je trebalo da se operiše novac je skupljao kod rodbine, kako bi mogao da plati bolničko lečenje. Često sanja nesreću ali i svoj nekadašnji život. Prošle godine je sa porodicom posetio mesto na kome se nalazi reaktor. U prečniku od 30 kilometara oko reaktora je zabranjena zona. Nekada su tu postojala sela. U međuvremenu se nekoliko porodica vratilo. I pored zračenja stari ljudi žele poslednje dane života da provedu baš tu. Viktorova porodica je posetila grobove, fotografisala nekadašnju zgradu, bolnicu u kojoj je rođen najmlađi sin. Supruga Lidija se priseća:

„Neobičan osećaj. Ništa više nije kao nekada. Sve je pokradeno. Ničeg tamo više nema.“