Dva minuta je do dvanaest!
30. jun 2018.
Bihel, malo mesto između Koblenca i Trijera, niko ne bi ni primetio, da ono nije istorijski anahronizam: tamo se nalaze poslednje atomske bombe iz kontingenta koji je ostao u Nemačkoj posle kraja Hladnog rata. smatra se da je tu oko 20 bombi tima B61, ali tačan broj je tajna. Svaka od njih je mnogo puta razornija od bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki.
Atomske bombe pripadaju armiji SAD, ali bi ih u slučaju da treba da budu upotrebljene, nosili nemački bombarderi tipa Tornado. Upravo taj scenario se u Bihelu i uvežbava već godinama. Atomska eskadrila je najveći poslodavac u Bihelu, mada o postojanju nuklearnog oruža ne piše ništa na internet-portalu tog mestašca.
„Nuklearna participacija“ je konstrukcija u kojoj učestvuju i druge zemlje NATO. Belgija, Holandija, Italija i Turska imaju na svojim teritorijama atomske bombe SAD. Koncept nuklearnog zastrašivanja i dalje je aktuelan: NATO ga je 2012. proglasio „jezgrom kolektivne odbrane“.
Prvobitan cilj: nuklearno razoružanje
Pre 50 godina, nade su bile sasvim drukčije: SAD, Velika Britanija i Sovjetski Savez su se ugovorom obavezale da će sprečavati širenje nuklearnog oružja (Non-Proliferation Treaty). Cilj im je bio potpuno nuklearno razoružanje. Nemačka je 1975. pristupila tom ugovoru koji je u međuvremenu potpisalo više od 190 zemalja.
Ugovor je dugo važio kao potporni stub svetski nastojanja da se smanji broj atomskih bombi – a danas je samo mrtvo slovo na papiru.
Širom sveta ima još oko 15.000 atomskih bombi, procenjuje švedski institut za istraživanje mira SIPRI, i prenosi da najveće zalihe imaju SAD (6.800) i Rusija (7.000). U planovima te dve nuklearne sile je „predviđeno da ostane bar onoliko bombi koliko ih danas ima“, kaže teolog Eberhard Šokenhof, profesor na Univerzitetu u Frajburgu i dugogodišnji član Etičkog saveta. „To etički nije prihvatljivo“, kaže on, i dodaje da su atomske sile odustale od cilja da se postigne nuklearno razoružanje.
Povećana opasnost
Ugovor je „u totalnoj krizi“, konstatuje i politolog i stručnjak za razoružanje Tom Zauer sa Univerziteta u Antverpenu. Poslednja konferencija o proveri Ugovora iz 2015. je propala, a to će se verovatno desiti i sa narednom, planiranom za 2020. godinu. I to će tako i ostati, smatra Zauer.
Trenutno zemlje-potpisnice Ugovora ne samo što ne smanjuju količinu nuklearnog oružja, već modernizuju svoje zalihe i ugrađuju u njih nove tenike, na primer, precizne elektronske sisteme upravljanja. Stručnjaci smatraju da je opasnost od nuklearnog rata sada veća nego što je bila tokom proteklih decenija. U januaru je jedan skup naučnika, među kojima je i 17 nobelovaca, saopštio da kazaljke „časovnika atomskog rata“ stoje na – dva minuta do dvanaest.
Devet nuklearnih sila
U NATO sopstveno atomsko oružje, pored SAD, imaju samo još Francuska i Velika Britanija. Preostale nuklearne sile su Kina, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja. Nijedna od tih država nema nameru da se odrekne svog atomskog oružja, koje smatra neophodnim za očuvanje sopstvenih bezbednosnih interesa.
Da li se, 50 godina nakon potpisivanja Ugovora o neširenju atomskog oružja, opasnost od tog oružja potcenjuje? Tom Zauer smatra da je tako. On podseća da su razgovori o razoružanju između SAD i Rusije trenutno zamrznuti, kao i da bi i neke druge zemlje mogle da dospeju u posed atomskog oružja, na primer, Iran i Saudijska Arabija.
Doduše, on polaže nadu u činjenicu da su se u Ujedinjenim nacijama 122 od 193 zemlje-članice izjasnile za zabranu atomskog oružja. To je bilo 2017. Čim 50 zemalja bude i ratifikovalo odgovarajući ugovor, on će postati i pravno obavezujuć. „Tada će posedovanje nuklearnog oružja biti ilegalno – nuklearne sile će se naći u defanzivi.“