Država se vratila – EU, demokratija i kapitalizam su suspendovani | Evropa | DW | 02.04.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Država se vratila – EU, demokratija i kapitalizam su suspendovani

Korona-kriza je uništila našu svakodnevicu i suspendovala demokratiju i tržišnu ekonomiju. Ljudi se mnogo više oslanjaju na državu, stručnjake i „mejnstrim-medije“, ukazuje u intervjuu za DW politikolog Ivan Krastev.

DW: „Sedam zaključaka iz korona-krize“ – tako glasi naslov vašeg teksta u nedeljniku „Cajt“. Koji su najvažniji zaključci?

Ivan Krastev: U prvoj liniji ova kriza nije izazvala samo difuzne brige i nesigurnost, već i veoma konkretan strah. Za razliku od nesigurnosti, strah uvek ima jasan objekat. Ljudi znaju šta ih plaši: strah da će oboleti i umreti. I to je sasvim nova dimenzija u poređenju s brigama, nesigurnostima i neprijatnostima koje su donedavno osećali, u svetu koji više ne razumeju. Strah je mnogo moćniji osećaj, koji ljude snažno mobiliše i tera ih da svoju životnu rutinu u potpunosti promene.

-svi DW-tekstovi o korona-virusu OVDE

Pišete da država ponovo zadobija poverenje ljudi.

Da, to je jedan od sedam zaključaka: država se vraća. Nakon finansijske krize, više levičarsko orijentisanih posmatrača pretpostavilo je da će se država vratiti, baš kao što se dogodilo i nakon velike depresije krajem dvadesetih godina prošlog veka. Pritom su zamišljali da če to biti jedna socijalna država u kojoj će biti izvršena nova preraspodela.

Današnji povratak države je međutim nešto sasvim drugo: to se dešava kroz politiku straha. Ljudi tolerišu ograničenje svojih ličnih prava – da, čak su za to i zahvalni državi, jer su shvatili da najveća opasnost dolazi od ljudi iz neposredne blizine. Tako nastaje jedan neobičan efekat: socijalno distanciranje, samoizolacija i nekomuniciranje postaju oblik solidarnosti. Time što ne srećeš druge ljude i ne dodiruješ ih, ti im pomažeš. Često se tvrdi da imamo posla sa krizom individualističkih društava. Međutim, reakcija na tu krizu je ponašanje koje je mnogo individualističnije.

Još jedan paradoks se može pronaći u vaših „sedam zaključaka“: pandemija je globalna, dok su mere koje se protiv nje sprovode nacionalne. Granice su zatvorene, država se vraća nazad svom žestinom…

Korona-virus ne poznaje granice, pa ipak, nacionalne države, bez obzira na njihove različite tradicije i političke sisteme, u jednom su nsložne: granice se zatvaraju. Trenutno ni vlade, ni ljudi nemaju jasnu predstavu o tome šta se dešava i šta nas sve očekuje. Zato je vladama najvažnije da probude osećaj da je sve pod kontrolom. Zatvaranje granica je sredstvo koje tome služi. To na neki mističan način kod ljudi stvara uverenje da se vlada za njih brine i da je to put ka rešenju problema.

Tako dolazimo u situaciju u kojoj je EU praktično suspendovana. Granice nisu zatvorene samo za ljude, robu i usluge, već i za vrednosti, pravila i norme. Suspendovana je i demokratija. Praktično nigde više nema opozicije. I „ulica“ je nestala, izbori se odlažu ili se održavaju pod neobičnim okolnostima. Čak je i kapitalizam na neki način suspendovan. Država snažno zadire u mehanizme tržišne ekonomije i pritom je, što je parodoksalno, podržavaju i mnogi kapitalisti i velike kompanije.

Ovo je najveći politički eksperiment u našim životima. Mi danas živimo u jednom potpuno drugačijem političkom i društvenom modusu, u poređenju s našim ranijim životom koji smo smatrali „normalnim“. Tu dolazimo do, po meni, najvažnijeg pitanja: da li ćemo kroz ovu krizu postati imuni na određene autoritarne prakse, ili baš suprotno, da li će te prakse zbog krize postati prihvatljive za sve?

Još jedan važan zaključak ste izneli: povratak stručnjaka. Jer „stručnjaci“ su donedavno, pre svega od strane populista, bili ignorisani.

Tačno. Nakon finansijske krize 2008/09. mnogi su glasno govorili da stručnjaci ništa ne shvataju i da nisu potrebni. Danas je naš život u opasnosti i ljudi više ne traže bilo kakve, već pouzdane informacije. Traže medicinske ekspertize stručnih ljudi, koji su recimo čitav svoj život posvetili proučavanju virusa. Sve više traže i informacije takozvanih „majnstrim-medija“.

Kada ti je život u opasnosti istina postaje važna, a ne ono što je zanimljivo. Stručni ljudi se danas više cene, jer se oni delimično izlažu velikom riziku. Oni ne mogu da se izoluju, već rizikuju svoj život da bi pomogli drugima. Povratak države i povratak stručnjaka međusobno je usko povezan zato što upravo država ima takoreći monopol nad stručnjacima. Država „kaže“ ko je stručnjak.

Još jedan bolan zaključak: tokom sadašnje krize izgleda da mora da se izabere između spasavanje stotina hiljada ljudskih života i spasavanja privrede. Da li te stvari uopšte mogu da se odmeravaju?

Ta diskusija se odvija veoma različito, ka svim stranama sveta – pre svega zbog različitih demografskih i ekonomskih okolnosti. Recimo, jedan ekonomista iz Južne Afrike nedavno je kazao da bi u jednoj, prema standardima Zapada, veoma siromašnoj zemlji, poput Južnoafričke Republike u kojoj je samo šest odsto stanovništva starije od šezdeset godina, gašenje privrede usmrtilo mnogo više ljudi nego pandemija, koju, s obzirom na te okolnosti, treba ignorisati.

Ne znam da li je to tačno, ali ono što sigurno znam je to da ova kriza stalno menja svoj karakter. To što je u početku bila zdravstvena kriza, sve više se pretvara u ekonomsku krizu. I sve više ljudi sada se pita koliko dugo će još biti ograničenja i koliko će to uticati na njihov život: da li će i ubuduće imati posla.

Sve češće slušamo izjave da će svet posle biti sasvim drugačiji. Kako vi zamišljate taj „drugi svet“?

Ta izjava se u 21. veku mogla čuti najmanje tri puta: nakon 11. septembra 2001. godine, nakon finansijske i nakon izbegličke krize. Ali danas, mislim, da je na mestu. Našeg prethodnog sveta više nema. On je imao jednu važnu karakteristiku: mi nismo mogli da zamislimo nijedan drugi svet. I odjednom, za samo nekoliko nedelja, živimo u jednom potpuno drugačijem svetu! To je svet zatvorenih granica, praznih ulica, aviona koji ne lete, odloženih izbora… Zatvoreni u svojoj svakodnevici, donedavno to uopšte nismo mogli da zamislimo.

Ova kriza je radikalna zato što je uništila našu svakodnevicu. I u tom smislu ona će čovečanstvu pomoći da konačno gleda u budućnost. Jer donedavno je, pre svega u Evropi, postojao snažan talas nostalgije: ljudi su čeznuli za prošlošću i uopšte nisu mislili o budućnosti. To se sada radikalno promenilo. Sadašnja kriza nas u Evropi primorava da gledamo u budućnost i da sebi postavimo pitanja koja se nikada ranije nismo usudili da postavimo.

Bugarski politikolog Ivan Krastev je direktor Centra za liberalne strategije u Sofiji i saradnik Instituta za nauke o ljudima u Beču.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama