Državna politika pod strujnim udarom
23. avgust 2017.
„Zgroženi smo ponašanjem nadležnih državnih institucija koje u našem slučaju funkcionišu kao da je baš sve proizvoljno – od zakona do nepobitnih činjenica, onih poznatih već i javnosti“, kaže za DW Mirko Miloš, inženjer mašinstva i nevladin aktivist iz Sinja. Njegovu profesiju ne spominjemo samo dekorativno, jer on i po liniji struke dobro zna o čemu govori: meštani Cetinske krajine se još od kraja prošle godine bune zbog najava izgradnje tzv. kombi-kogeneracijske termoelektrane i reverzibilne hidroelektrane na akumulacionom jezeru Peruča. Prema njihovom mišljenju, projekat je sušta suprotnost teoriji na koju se poziva, a ona se pak oslanja na planirani zaokret Hrvatske ka ekološkoj energetici.
Tako je čitav niz dubioza oko te privatne investicije nagnao aktiviste da se obrate Ministarstvu za zaštitu životne sredine Hrvatske i zatraže odgovore vezane uz projektnu Studiju o uticaju na životnu sredinu. Prošla su u međuvremenu i čitava godišnja doba – ne samo propisani rok da se oglase Ministarstva – a oni i dalje čekaju. Diskutabilnih tačaka u tom kontekstu ima napretek, od pitanja neizvesne emisije štetnih gasova u atmosferu, do zagađenja jezerske vode iz čijeg se bazena indirektno napajaju Split, Dalmacija do Makarske, Hvar i Brač, itd. Ipak, lokalno stanovništvo pribojava se da bi sve to moglo da bude zanemareno zbog činjenice da je supruga investitora Zorana Burića – ministarka spoljnih poslova Marija Pejčinović Burić.
Hidroelektrane ipak nisu ekološke
„Jedino što nam vremenom ide u prilog“, nastavlja Miloš, „jeste rastuće interesovanje medija kojima je takođe neverovatno to kako se država ponaša. U pitanju je najveća zaliha pitke vode tzv. devičanskog kvaliteta u ovoj zemlji. Znači, bar lokalne vlasti ne bi smele da dozvole takav odnos prema najvrednijem resursu. Ali u međuvremenu se ispostavilo da predstavnici investitora čak i zastrašuju ovdašnje stanovništvo čije parcele nameravaju da otkupe – slanjem pisane dezinformacije da će u protivnom biti izvlašteni zbog važnosti projekta, iako to uopšte nije zakonski potkrepljeno. A najironičnije je to što žele da se ubeleže za povlašćenu, znatno veću cenu otkupa ekološki proizvedene struje koju zakonski moraju da plaćaju krajnji potrošači.“
Nezavisno od činjenica koje će biti sasvim poznate tek nakon postupka vezanog uz Studiju o uticaju na životnu sredinu, ovaj slučaj ukazuje na jednu već poznatu i veoma problematičnu praksu u Hrvatskoj. Prema rečima Mirka Miloša, hrvatski građani ne plaćaju slične projekte samo kroz povlašćenu cenu otkupa struje – koji je, inače, zakonski zagarantovan do poslednjeg kilovata kad je posredi proizvodnja iz obnovljivih izvora i tzv. kogeneracija, odnosno postupak iskorišćavanja viška toplotne energije uz dobijenu električnu. Jer, u Hrvatskoj je već uzeo maha i sindrom kojim se iza takvih projekata kriju ozbiljne štete u prirodi. Recimo, obnovljivim izvorima smatraju se i prirodni vodotoci, pa su tako povlašćene i hidroelektrane.
Predstavnici savremene ekološke nauke, s druge strane, smatraju da je takva gradnja štetna po prirodu, jer objekti za proizvodnju struje ipak previše utiču na nju. Nevladini aktivisti muku muče s tim da to dokažu za svaki pojedinačno od desetina zacrtanih projekata u Hrvatskoj, većinom onih na do sada sačuvanim pritokama većih reka, npr. na Krupi, Bednji, Orljavi ili Krčiću, uz veće poput Korane i Kupe. Štaviše, to je sastavni deo čitavog talasa projekata u tom regionu, računajući pritom Bosnu i Hercegovinu, kao i Srbiju, gde se najavljene gradnje mini-hidroelektrana broje doslovno u stotinama. Ali to je ujedno i pretnja ekološkoj strategiji koja polazi od plemenitog cilja i ostaje zarobljena u zamci privatnog interesa koji ne pita za štetu nanesenu zajednici.
Manjak inspekcija, kao i inspektora
Ako već za to ne mare ulagački subjekti, svakako je da bi korekt(iv)no morala da nastupi država – s tom rečenicom se slaže i Maja Božičević Vrhovčak, izvršna direktorka organizacije Društvo za oblikovanje održivog razvoja (DOOR). „U našoj atmosferi društvenog nepoverenja potrebno je procese što više otvoriti, javnost što ranije uključiti u sve faze projekata, te lokalnim stanovništvima omogućiti i veći stepen učešća, npr. suvlasništvo nad projektom“, kaže Božičević Vrhovčak za DW, i dodaje da je u protivnom teško očekivati kvalitetno kontrolisanje procesa, kao i sankcionisanje prekršaja. Ako ništa drugo, već i zato što u Hrvatskoj na sprovođenju desetak zakona u tom kontekstu, kako saznajemo, radi samo stotinak inspektora za zaštitu životne sredine.
Na kraju, svakako bi trebalo spomenuti i ulogu državne Hrvatske elektroprivrede (HEP) kojoj je razvoj prema energetici baziranoj na obnovljivim izvorima – prvenstveno vetra i sunca – praktično preprečen. Najveće javno poduzeće u toj zemlji tako je velikim delom žrtvovano zbog komercijalne orijentacije sektora, tim više što je upravo HEP određen za skup zadatak uravnoteženja mreže za distribuciju. Ona, naime, mora uvek da bude pod jednim te istim naponom, a što – uz brojne upade dostavljene struje iz novih malih elektrana – izaziva stres po sistem. I to je, dakle, treći problematični trošak, uz dva navedena, koji šira zajednica plaća kako bi u sektor ušli i investitori s relativno malim ulogom, ali i garantovanim i brzim povratom.