Doživotni zatvor za genocid u Srebrenici

Žalbeno veće Haškog tribunala potvrdilo je većinu presuda koje je pre četiri godine izreklo Pretresno veće na kraju suđenja oficirima Vojske Republike Srpske optuženim za zločine u Srebrenici. Načelniku bezbednosti Drinskog korpusa Vujadinu Popoviću i načelniku Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ljubiši Beari, u petak (30.1.) potvrđena je kazna doživotnog zatvora, tako da će oni biti zabeleženi u istoriji tog suda kao prvi kojima je izrečena konačna kazna za genocid.

Po optužnici za genocid, pred Haškim tribunalom osuđen je samo još bivši komandant Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske (VRS) Radislav Krstić. Njemu je pre više od deset godina, 2004, izrečena kazna od 35 godina zatvora, ali za pomaganje i podržavanje genocida, a ne za sam genocid.

Pod istom kvalifikacijom, pomaganja i podržavanja genocida, i isto tolika kazna – 35 godina zatvora, izrečena je u prvostepenom postupku, a danas (30.1.) je potvrđena pred Žalbenim većem i načelniku bezbednosti Zvorničke brigade VRS Dragi Nikoliću.

Genocid i drugi zločini

Radivoju Miletiću, koji je u vreme srebreničkog masakra bio načelnik za operativno-nastavne poslove Glavnog štaba VRS, na čijem čelu je bio Ratko Mladić, prvostepena kazna od 19 godina smanjena je na 18 godina zatvora. Nije osuđen za genocid ili pomaganje genocida, već za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio trajno proterivanje Bošnjaka iz Srebrenice i Žepe. General Miletić je, prema konstataciji sudija i Pretresnog i Žalbenog veća, pisao poznatu Direktivu 7, koju je potpisao Radovan Karadžić, i po kojoj u srebreničkoj enklavi život bošnjačkog stanovništva treba učiniti nepodnošljivim i prinuditi ga na iseljavanje.

Komandant Zvorničke brigade Vinko Pandurević je za zločine protiv čovečnosti, to jest za pomaganje i podržavanje ubistava, progona i prisilnog premeštanja nakon pada Srebrenice u julu 1995. godine, osuđen na 13 godina zatvora i ta kazna mu je sada potvrđena. U njegovom slučaju, Pretresno veće je kao olakšavajuću okolnost prihvatilo da je on, ne poštujući stavove nadređenih, otvorio koridor kroz koji je 16. i 17. jula 1995. godine hiljade Bošnjaka prešlo na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.

Više od četiri godine žalbenog postupka

Više od četiri godine su prošle otkako je to suđenje završeno u prvostepenom postupku. Uz presude ovoj petorici bivših oficira Vojske Republike Srpske, u junu 2010. godine, izrečena je kazna od 17 godina zatvora Ljubomiru Borovčaninu, šefu policijskih snaga koje su učestvovale u srebreničkoj operaciji VRS. Pošto se nije žalio, presuda mu je postala pravosnažna i on sada izdržava kaznu u zatvoru u Danskoj. Kao sedmi optuženik u ovom procesu, na pet godina je osuđen i Milan Gvero, pomoćnik Ratka Mladića za moral i verska pitanja. On je umro dok je trajao žalbeni postupak, tako da je prvostepena presuda u njegovom predmetu postala konačna.

Veće je zato donelo sada konačnu presudu za samo petoricu optuženih. Desetodnevna žalbena rasprava održana je pre nešto više od godinu dana, u decembru 2013. Tužioci su zahtevali da se dvojica prvooptuženih, načelnici bezbednosti Drinskog Korpusa, Popović, i Glavnog štaba VRS, Beara, mada im je već izrečena najteža kazna po statutu Haškog tribunala, osude i za dodatna krivična dela, a da se Nikoliću i Pandureviću kazne povećaju. Odbrane sve petorice tražile su ukidanje ili znatno smanjivanje prvostepene presude.

Teza odbrane Ljubiše Beare bila je, na primer, da on ne može biti osuđen za genocid u Srebrenici, pošto ubistvo 5.336 ljudi, koliko je 2010. navedeno u presudi, ne predstavlja ni jedan procenat Bošnjaka u Bosni i Hercegovini. To je, po Bearinoj odbrani, nedovoljno i za zaključak i za dokaz o postojanju genocida. Takvu argumentaciju njegovih advokata, pobija ne samo činjenica da je u Srebrenici ubijeno blizu 8.000 ljudi, od kojih je do sada identifikovano više od 7.000, već i presuda Međunarodnog suda pravde, najvišeg svetskog suda, da su „snage bosanskih Srba u Srebrenici počinile genocid“.

Četvorica bivših oficira Vojske Republike Srpske, koji su danas pravosnažno osuđeni, dobrovoljno su se predali Tribunalu 2005, dok je Beara uhapšen godinu dana ranije. Pošto je suđenje okončano, a kazne pravosnažne, oni će uskoro iz pritvora u Ševeningenu, gde su bili devet godina, biti prebačeni u zatvore u evropskim zemljama i tu će služiti ostatak kazne. Blizu deset godina, u slučaju Beare, i 11 provedenih u haškom pritvoru, uračunato im je u kaznu. Pošto je Vinko Pandurević već izdržao dvee trećine 13-godišnje zatvorske kazne, što je rok nakon kojeg se, po propisima Tribunala, osuđenici mogu pustiti na slobodu, on će verovatno napustiti pritvor u Ševeningenu pre nego što bude prebačen u neki od evropskih zatvora.

Ostale optužnice za genocid

Ovom presudom, Žalbeno veće Haškog tribunala u osnovi je potvrdilo konstatacije Pretresnog veća da je u procesu protiv sedmorice bivših oficira vojske i policije Republike Srpske dokazano da su u Srebrenici počinjeni zločini, navedeni u optužnici. To su na prvom mestu učešće u genocidu i pomaganje i podržavanje genocida, a uz to i zločini protiv čovečnosti koji su kvalifikovani kao ubistva, surovo i nehumano postupanje prema civilima, progoni i istrebljenja.

Na kraju, da podsetimo, za genocid u Srebrenici osuđen je general Zdravko Tolimir, pomoćnik Ratka Mladića za obaveštajno-bezbednosne poslove u Glavnom štabu VRS, ali u prvostepenom postupku, što znači da ta presuda nije konačna. Osuđeni Tolimir se na tu presudu žalio.

Na jesen će biti izrečena i presuda bivšem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, koji je optužen za dvostruki genocid: prvi u deset opština Bosne i Hercegovine počinjen od marta do novembra 1992. i drugi u Srebrenici u leto 1995. godine. Po istoj optužnici, upravo traje i postupak protiv Ratka Mladića, komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske.