Dostojanstvo je umrlo u „Bristolu“ | Evropa | DW | 27.12.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Srbija

Dostojanstvo je umrlo u „Bristolu“

Petnaest porodica vojnih penzionera, uprkos pretnjama, odbija da napusti hotel u Savamali koji im je tri decenije „privremeni smeštaj“. Zgrada treba da ode Beogradu na vodi, a penzioneri da se drugde smeste „privremeno“.

Za novinare u hotel nema ulaska. Na fotografijama koje su nam pokazali stanari vide se hodnici pregrađeni najlonom zbog promaje i gomila kutija, raširenih sušilica za veš jer u sobama nema dovoljno mesta. „To je kolektivni smeštaj, tu je miris pasulja, kupusa, veša, perete suđe na lavabou pa se okrenete i stavite na mašinu za veš“, priča Miodrag Kuljanin koji u „Bristolu“ živi sa suprugom i sinom.

U tom hotelu u beogradskoj Savamali nekada je živelo više od stotinu porodica vojnih penzionera koji su nakon izbijanja rata devedesetih premešteni iz drugih jugoslovenskih republika u Srbiju. Kolektivni smeštaj im je dodeljen privremeno, kako im je rečeno, do rešenja stambenog pitanja. Ali privremeni život u hotelskoj sobici odužio se na 27 godina.

Armeeveteranen Wohnnot Serbien

U "Bristol" novinari ne smeju da uđu

Njihovo pitanje ponovo je došlo na dnevni red u avgustu, kada je na hotel stavljen katanac jer treba da se isprazni i preda na upravljanje „Beogradu na vodi“. Većina nekadašnjih stanara je u međuvremenu iseljena u nove privremene smeštaje, ali su u hotelu i dalje petnaest porodica, čistačica, majstor i domaćica. Oni već tri meseca žive pod pretnjom prinudnog iseljenja. Prvo su im isključili grejanje, a sada dobijaju pretnje da će ostati i bez struje i vode.

„Miris pasulja, kupusa i veša“

Kada je 1992. došao iz Sarajeva i dobio sobu u „Bristolu“, priča nam dalje Kuljanin, ipak je bio zadovoljan, jer su za razliku od drugih kolektivnih smeštaja, stanari tu imali barem zasebno kupatilo. „Kad prođete rat i izgubite sve, onda ste zadovoljni i tim malim. Ali šta boli čoveka, posle 40 godina radnog staža, od vojske živim celi život i nikad protiv vojske ne pričam: zaboli kad kolege s kojima sam do juče radio ovako postupaju s nama. Šta smo mi, kunići? Zavrćete nam grejanje da vidite šta ćemo sada, hoćemo li napolje, pa hajde, sad ćete da nam zavrnete i vodu“, ogorčen je Miodrag.

Iako im grejanje ove zime ne radi, računi uredno stižu. Ali račune su vratili s obrazloženjem da uslugu nisu dobili. „Van svakog ljudskog dostojanstva živimo, bilo šta više da kažemo je suvišno“, priča Radmila Radosavljević, udovica jednog vojnog penzionera iz „Bristola“. „Moj muž je umro u ovom hotelu, ja sam tri karcinoma operisala i 27 godina nisam mogla rođendane slaviti, prijatelje pozvati, ne mogu mi doći ćerka i unučad, nemaju gde da spavaju. I sad bi oni mene posle 27 godina u privremenom smeštaju, opet u privremeni smeštaj. Neću.“

Misterija 134 stana

Jer iseljavanje iz hotelskog smeštaja za vojne penzionere nije značilo rešavanje stambenog pitanja, iako sada pouzdano znaju da su za njih bili opredeljeni dugo očekivani stanovi. Posle višemesečne prepiske sa institucijama i zahteva da im se dostave dokumenti, saznali su da je Grad Beograd u maju Republici Srbiji dao 134 stana veličine od 26 do 101 kvadrata, da se reši pitanje stanara „Bristola“, a Beogradu na vodi preda hotel „oslobođen lica i stvari“.

Na osnovu te odluke Grada, Vlada Republike Srbije donela je 2. avgusta zaključak da je saglasna da Grad preda stanove, te da će Republika biti upisana kao titular, a korisnik će biti Ministarstvo odbrane.

Tu, prema rečima stanara, počinju njihove muke. Umesto da ih Ministarstvo trajno zbrine, oni donose odluku da njihovo stambeno zbrinjavanje izmesti iz nadležnog stambenog organa i formira komisiju koja bi korisnicima privremenog smeštaja iz Bristola trebalo da dodeli drugi privremeni smeštaj. Od stanova koji su im prvobitno namenjeni, izdvaja 33 jednosobna i samo nekolicini njih nudi ugovor na dve godine.

Armeeveteranen Wohnnot Serbien

Miodrag Kuljanin (levo) i Dragan Stojanović, stanari hotela

Ali ono što Ministarstvo naziva jednosobnim stanovima, oni nazivaju garsonjerama, a za pojedine tvrde i da nisu stanovi uopšte, već lokali u prizemlju koji nisu predviđeni za stanovanje. Radmila, koja je bila među onima kojima su stanovi ponuđeni, prvo se zapitala kako na dve godine, kad oni već imaju rešenje koje kaže „do rešavanja stambenog pitanja“.

„Sutra opet sastanak, kaže eto dogovorili smo se s ministrom, može do rešenja stambenog pitanja. Molim, reko', jel to znači do groba? Ja imam sedamdeset godina i rešenje stambenog pitanja kod mene je samo grob. To nije rešenje, neću tu sobu“, prepričava Radmila sastanak u ministarstvu.

Ugovore je na kraju ipak potpisalo 25 porodica. Oni su sada, objašnjava Radmila, došli u situaciju da pola penzije daju za te stanove. „Obećano je da im se neće uvećavati troškovi stanovanja, ali evo, ja sad plaćam 7.660 dinara, a kad bih prihvatila garsonjericu, platila bih još porez 1.800 za tri meseca, info-stan, struju, vodu, znači pola bi mi penzije uzeli“, priča Radmila.

Najviše je ipak boli što prema tom ugovoru, niko ne bi mogao da joj dođe. „Sad kad sam bolesna, nema gde ćerka koja je lekar da dođe da me neguje. Mene niko nije imao da neguje“, priča Radmila na granici besa i suza.

Protest u 5 do 12

Oni kojima ugovori nisu ni ponuđeni, uglavnom su raseljeni u druge kolektivne smeštaje, takođe „do rešenja stambenog pitanja“. „Kad kažu da su 95 odsto rešili, ali kako su rešili? Znaju po deset puta zovnuti da napuste sobu. Pretili su ljudima“, tvrdi Radmila.

Njih tridesetoro ne odustaje, jer argumenti su, tvrde, na njihovoj strani, jer imaju i odluke Grada i Vlade, ali i rešenje kojim im se soba u „Bristolu“ dodeljuje do „rešenja stambenog pitanja“, do čega i dalje nije došlo. Pri tom podsećaju da ne traže ništa što im ne pripada, jer su stanove u bivšim republikama, koje su kroz Vojnostambeni fond već otplatili, napustili pod komandom.

Pogledajte video 02:22

„Ogorčen sam na sve“

„Prema nama se godinama krši i Ustav i zakoni, a svi ćute, predsednik Vlade, predsednik države, poverenik za ravnopravnost, zaštitnik građana. Sad idemo na ulicu. Tražimo razgovor, jer oni izbegavaju razgovor s nama, i tražimo da se stambeno pitanje reši kako zakon kaže, a ne kako su oni namerili“, najavljuje predsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije Vlado Đukić.

Simbolično okupljanje u četvrtak (27. decembar) u pet do dvanaest ispred „Bristola“ održano je pod sloganom „Ptice umiru pevajući, vojni beskućnici čekajući stan“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Audio i video