Dokumentarni film o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji: Dva lica rata | Evropa | DW | 15.01.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Dokumentarni film

Dokumentarni film o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji: Dva lica rata

Austrijski dokumentarni film „Dva lica rata“ govori o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, objektivno i sa mnogo novih detalja. Pritom je to iznad svega antiratni film, univerzalna priča o dobru i zlu u čoveku.

Prva dva lica rata vidimo već na samom početku filma – to su portreti Diane Budisavljević i Franca Bemea koji su crvena nit cele priče. Ona je medicinska sestra koja je tokom rata spasila najmanje 7.500 srpske dece iz ustaških logora. On je general Vermahta, nemačke vojske, koji je odgovoran za ubijanje 35.000 civila u Srbiji u jesen 1941. Oboje su Austrijanci.

A onda se čuje zavijanje aviona i prasak bombi – snimci bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Napadom bez najave na otvoreni grad komandovao je austrijski oficir Aleksandar Ler, a naredba je stigla iz Berlina, centra moći nacističke Nemačke s ciljem da se uništi što više ljudi i svega što im je činilo život. Posle slika ruševina i paljevina Beograda slede slike nasmejanih ljudi koji mašu vojnicima Vermahta dok ulaze u Zagreb.

To je ritam ovog filma o besmislenoj patnji i uništavanju koji nas tokom skoro sat vremena suočava sa kontrastima, sa – dva lica rata.

Ko su bila ta deca?

Autoru Zoranu Dobriću, austrijskom novinaru poreklom iz Srbije, uspelo je nešto veoma teško – da ratne događaje prikaže objektivno, da navede najveće zločine, imenuje njihove počinioce, navede neverovatne brojke žrtava, prikaže surovost kojoj su bili izloženi, da preživelima, ljudima u poznim godinama koji su kao deca doživeli strahote, pruži šansu da oni kažu ono najgore i ono neophodno u ovom filmu, da kroz izjave istoričara svemu da naučni okvir i – da bez imalo patetike napravi film o besmislu rata. Za sada, samo za austrijsku publiku.

Uoči premijere filma (13. januara) na austrijskom javnom servisu ORF prikazan je isečak od par minuta, u kojem se vide ostaci logora u Staroj Gradiški, koji je bio deo koncentracionog logora Jasenovac, i u kojem je pored odraslih bilo zatvoreno i oko 20.000 dece. Potom, u razgovoru uživo novinarka pita Dobrića: „Ali, ko su bila ta deca? Zašto su bila u koncentracionom logoru?“

NDH i rat u Bosni

Nemoguće je ispričati priču o plemenitom i hrabrom delu Austrijanke Diane Budisvljević, a da se ne ispriča priča o formiranju Nezavisne države Hrvatske, o dolasku na vlast ustaša i Ante Pavelića, o sistematskom, masovnom ubijanju i proterivanju Jevreja, Srba, Roma i antifašista, o ratu u Bosni koja je tada bila deo NDH, o koloni od 68.000 zarobljenih civila na putu ka Jasenovcu - logoru smrti.

Bosiljka Lončar, u ono vreme je imala 11 godina i u filmu se seća: „Odvezli su nas žene i decu do stanice u Pakracu, ukrcali u stočne vagone i odvezli u Okučane. Tamo smo izbačeni iz vagona i morali smo da pešačimo 23 kilometra do logora Stara Gradiška.

Srpska deca u logoru Sisak za vreme NDH

Srpska deca u logoru Sisak za vreme NDH

Autor prati Dianu koja živi u Zagrebu od njenih prvih bezuspešnih pokušaja da preko katoličke crkve i Alojzija Stepinca pomogne deci za čiju je strašnu patnju čula. Svesna opasnosti za sebe i svoju porodicu, jer je udata za Julija Budisavljevića, doduše uglednog profesora na medicinskom fakultetu, ali Srbina koji je prešao u katolike, ona nije glasna buntovnica. Ali uporno se trudi da nešto učini - legalno. I to joj na kraju polazi za rukom.

Zoran Dobrić u svom filmu ni jednog trenutka Dianu ne stavlja na pijedestal - o njoj govore njena dela. Govori o granicama koje joj postavlja okolina, ogroman broj dece i njihovo i njeno zdravlje. Isto tako nam kaže da ona to ne bi mogla da postigne sama i da je od ključnog značaja bilo upravo to što je bila Austrijanka, jer je tako imala poverenje oficira Vermahta.

Izvesni gospodin Heker, Gustav fon Kocijan, Kamilo Bresler i drugi - preko njih je uspela da dobije dozvolu komandanta svih logora u NDH Eugena Kvaternika da decu izvede iz logora i pristanak Alojzija Stepinca koji je avgusta 1942. ipak odobrio veliku akciju Karitasa za pomoć toj deci.

A kada u domu za gluvoneme u Zagrebu, u nekolicini domova za decu i par bolnica, više nema mesta za decu koja su spasena iz logora, mnogi građani hrvatske prestonice otvorenih srca prihvataju tu srpsku decu, udomljavaju ih ili usvajaju. Zvanična verzija ustaške propagande kojom se objašnjava ova iznenadna akcija glasi da su decu navodno odbacili njihovi roditelji - izbeglice. Nema govora o koncentracionom logoru. Takođe, deca moraju da postanu katolici. Ali, najvažnije je da su spasena od sigurne smrti. I opet, dva lica rata, ponekad u istoj osobi. 

Diana Budisavljević nije samo tri i po godine spasavala decu već je i vodila komplikovanu kartoteku kako bi jednoga dana mogla da ih spoji sa roditeljima. To je bio deo posla do kojeg joj je bilo veoma stalo.

Draginac, Kraljevo, Kragujevac…

Streljanje talaca u Srbiji u vreme komandanta Franca Bemea.

Streljanje talaca u Srbiji u vreme komandanta Franca Bemea.

A u okupiranoj Srbiji, jedinoj zemlji koja je bila pod direktnom upravom Nemačke, već posle tri meseca, jula 1941. formira se otpor. Sve više boraca, uglavnom komunista, okuplja se oko Josipa Broza Tita. Zajedno sa srpskim četnicima odanim kralju, oni oslobađaju Šabac. Nanose sve veće gubitke Vermahtu. I zato Hitler za novog komandata u okupiranoj Srbiji lično šalje svog zemljaka Franca Bemea, poznatog po svojoj nemilosrdnosti.

Kao oficir austrougarske vojske koja je poražena u Prvom svetskom ratu, Franc Beme je vojnike Vermahta u Srbiji video kao „osvetnike“ ponižene austrougarske vojske, ali i izgubljenog austrijskog carstva.

Austrijski istoričar Valter Manošek u filmu kaže: „Malo se zna kakve je zločine austrougarska vojska počinila u Srbiji, uključujući i masovne zločine. Na svakoj uličnoj lampi i drvetu je visio Srbin. Tamo su izgubili rat. To je trauma. I to je trebalo ispraviti - i to svim sredstvima. Franc Beme je mrzeo Srbe.

Beme izdaje jedno od najsvirepijih naređenja Drugog svetskog rata, po kojem za svakog poginulog vojnika Vermahta ili Folksdojčera mora da se strelja 100 i za svakog ranjenog 50 talaca, koji su skoro uvek bili civili. Draginac, Kraljevo, Kragujevac… Masovna streljanja sa po više od 2.000 ljudi u jednom danu, spadaju u najveće zločine Vermahta u Drugom svetskom ratu.

Miodrag Joksimović je preživeo streljanje, njegova sestra nije. Sahranio ju je nedaleko od mesta gde je ubijena, u dvorištu kuće u kojoj on i dan danas živi u Draginacu.

Miodrag Joksimović je preživeo streljanje, njegova sestra nije. Sahranio ju je nedaleko od mesta gde je ubijena, u dvorištu kuće u kojoj on i dan danas živi u Draginacu.

„Kada sam u Srbiji istraživao o masakrima u Dragincu, bio sam iznenađen činjenicom da čak ni mnogi istoričari o tome ništa ne znaju. Kraljevo i Kragujevac su većini ljudi poznati, iako nedovoljno. U Dragincu je brutalnost Vermahtovih jedinica otišla posebno daleko. Pored toga što je broj žrtava u tom malom mestu verovatno veći nego u Kragujevcu, tamo je ubijeno najmanje 305 dece starosti do 10 godina. Pomislio sam, kako mogu da se čudim što Austrijanci ili Nemci ne znaju o tim stradanjima, kad i sami Srbi o tome malo ili ništa ne znaju. Zato sam hteo da informišem one koji žele da čuju, da to što znam prenesem dalje“, kaže Zoran Dobrić za DW.

Za samo 75 dana dok je Franc Beme bio glavnokomandujući general Vermahta za okupiranu Srbiju, streljano je do 35.000 civila. Ta streljanja su pod nemačkim i austrijskim oficirima uglavnom vršili austrijski vojnici.

Na kraju rata Franca Bemea su zarobili Britanci i optužen je za zločine u Jugoslaviji. Izvršio je samoubistvo 29. maja 1947. pre početka suđenja.

Diana Budisavljević devojačko Obekser rođena je pre tačno 130 godina - 15. januara 1891. u Insbruku gde je živela do svoje 26 godine i kasnije od 1972. do smrti 20. avgusta 1978.

Diana Budisavljević devojačko Obekser rođena je pre tačno 130 godina - 15. januara 1891. u Insbruku gde je živela do svoje 26 godine i kasnije od 1972. do smrti 20. avgusta 1978.

A Diana Budisavljević se na kraju rata našla na udaru novih komunističkih vlasti koji su u njoj videli izdajnicu i klasnog neprijatelja. Razočarana i ogorčena, ona je o akciji spasavanja dece Jasenovca ćutala decenijama, do kraja života u 88 godini. Počasti za njenu humanost i hrabrost došle su postuhumno i to tek pre petnaestak godina.

I tako se završava ova priča koja je duboko potresna, ali uprkos ratnim pričama i slikama nije teška. Jer autor nas sve vreme suptilno vodi ka suočavanju sa sobom - jasno pokazujući, da su dobro i zlo uvek „smiješani“ i da čekaju priliku, iskušenje.

Zoran Dobrić je nagrađivani istraživački novinar, autor dokmentarnih filmova i publicista. Radeći na filmu više od 3 godine, pročitao je destine knjiga, uradio destine intervjua, i posetio sva mesta o kojima govori film.

Zoran Dobrić je nagrađivani istraživački novinar, autor dokmentarnih filmova i publicista. Radeći na ovom filmu više od 3 godine, pročitao je desetine knjiga, uradio destine intervjua, i posetio sva mesta o kojima govori.

„Moji sagovornici su ljudi koji su kao deca bili izloženi nepojmljivom i besmislenom teroru - kako fizičkom, tako i emocionalnom. Razgovarajući sa njima ostanete razoružani njihovim teškim ožiljcima i ljudskom toplinom, koju su pored svega do danas sačuvali.

Bilo bi mi drago da film vide, pre svega, mladi ljudi. Mislim da im nudi mogućnost da bolje razumeju animozitete svojih roditelja prema nekim drugim ljudima ili čak nekom drugom narodu i da istovremeno odu korak dalje. Jer ništa nije samo crno ili belo. Film se ne bavi zajedničkim ili nacionalnim krivicama i zaslugama, već pojedinačnim ljudima i njihovim delima, u vremenu koje svakako možemo da posmatramo kao jedno od najmračnijih u novijoj istoriji, ali koje je ipak imalo svoje svetle trenutke i ljude, sve jedno na kojoj strani su oni onda bili", kaže Zoran Dobrić za DW.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama