Dogovori u Varšavi i Ženevi

„'Farsa' i ‚fijasko' samo su neke od reči kojima organizacije za zaštitu prirodne sredine opisuju ovu konferenciju. Međutim, ovo zasedanje trebalo je da predstavlja samo jednu etapu puta ka sledećem velikom dogovoru o klimi i uz to se održavalo u Poljskoj, zemilji koja je bogata ugljem. Očekivanja su zbog toga ionako bila niska.“ piše na svom portalu dnevni list Špigel. Ipak, samit u Varšavi je uspeo da pokrene stvari sa mrtve tačke, komentariše taj list, makar zbog toga što je ukinuta stara podela na razvijene i nerazvijene zemlje. Sledeći veliki dogovor u klimi, planiran za 2015., imaće obavezujuću snagu za sve države učesnice. Drugim rečima, svi će morati da preuzmu deo odgovornosti za porast temperature, tumači Špigel:

„Stara podela sveta na ta dva bloka već odavno ne odgovora stvarnosti. Naime, Kina je već godinama zemlja koja proizvodi najviše ugljendioksida. Gledano po glavi stanovnika, prosečan Kinez u atmosferu ispusti istu količinu ugljendioksida, kao i prosečni stanovnik EU.

Uprkos tome, Kina i druge zemlje brzog privrednog rasta upotrebile su isti onaj argument koji je proteklih godina blokirao svaki napredak, naime, da države u razvoju imaju pravo da se neometano razvijaju. Po tom gledištu, industrijske zemlje su odgovorne za trenutne klimatske promene, pa time i za zaštitu klime. Sada će biti teže da se potežu takvi argumenti: Kina će ubuduće morati da nosi deo odgovornosti za klimatske promene. I druge zemlje koje se brzo razvijaju, kao što su Indija ili Brazil, moraće uskoro da krenu istim putem.

Uz malo sreće, samit u Varšavi će ući u istoriju kao onaj koji je konačno omogućio novu perspektivu, nakon debakla u Kopenhagenu 2009,” zaključuje Špigel.

Istovremeno, Cajt smatra da je konferencija donela razočaranje i da budućnost izgleda sumorno:

“Na samitima o klimatskim promenama, sve se vrti oko novca i blagostanja. Zaštita klime dolazi u obzir jedino ako ne ometa privredni razvoj. Velike zemlje koje se brzo razvijaju, kao što su Kina i Indija, dobro znaju da moraju da smanje emisiju štetnih gasova, ali to odlažu što je više moguće jer su zabrinute za svoju ekonomiju. Države bogate naftom ne žele da ograniče upotrebu fosilnih goriva, jer bi to smanjilo njihove prihode. Međutim, jedino takvi koraci bi učinili sporazum o klimatskim promenama delotvornim. Zemlje u razvoju pokušavaju da dođu do novca. A razvijene zemlje sada, više nego ikada, cene jeftino i pouzdano snabdevane energijom. Zaštita klime tu samo smeta.“ zaključuje ovaj list.

Sankcije su pokazale svoje dejstvo

Nemački mediji danas poklanjuju veliku pažnju i dogovoru o nuklearnom programu koji su zapadne zemlje postigle sa Iranom. U posebnom komentaru, Cajt podseća da najveću prepreka za postizanje konačnog rešenja u vezi sa nuklearnim programom Irana predstavljaju usijane glave u Vašingtonu i Teheranu. Zbog toga, Obama i Rohani moraju da budu jako oprezni prilikom predstavljanja rezultata pregovora u Ženevi svojim zemljama:

“Borba za tumačenje preliminarnog dogovora o iranskom nuklearnom programu već je počela. Tekst sporazuma nije bio ni objavljen kada je američki Stejt Department povukao prvi potez i objavio kratak sadržaj, zajedno sa svojom procenom postignutog dogovora. U toj proceni sve vrvi od reči kao ‚privremeno, ograničeno, određeno, za sada'. Ogroman deo sankcija ostaje na snazi, a što se tiče konačnog rešenja problema, tu je deviza: ‚ništa nije dogovoreno, dok se SVE ne dogovori'.

To su teške reči. Na taj način se stvara podloga za sledeću etapu pregovora koja bi trebalo da traje šest meseci. Pored toga, ta izjava Stejt Deparmtenta služi kao lek za smirenje Američkom kongresu.“

Ipak, dogovor u Ženevi daje mogućnost da se sukob oko atomskog programa završi mirno, smatra ovaj list:

„Sinoćni rezutlati ipak pokazuju da čak i suprotnosti koje se čine nepremostivim, ne moraju da se završe sukobom i - nemojmo se zavaravati: opasnost od rata bila je jasna, i još uvek nije pobeđena.

Dakle, ništa nije garantovano, ali sve je moguće. Važno je da se i pored sve radosti zapamte dve pouke: prvo - Ženeva nam pokazuje da sankcije mogu da imaju učinka i drugo – atomsko oružje je politički argument. Čak i mogućnost da se ta oružja razviju, daje određenu težinu nekom narodu. Iran to dobro zna.“

Priredio: Darko Janjević

Odg. urednica: Dijana Roščić