Savezni ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer (CDU) traži ukidanje pokrajinskih Ureda za zaštitu ustava i centralizaciju policijskih poslova. Šef socijaldemokrata (SPD) Zigmar Gabrijel – koji je ministar privrede i vicekancelar – kaže da je za „nultu toleranciju“ prema salafistima spremnim na nasilje.
Zeleni premijer Baden-Virtemberga Vinfrid Krečman smatra da su severnoafričke države zapravo zemlje „sigurnog porekla“. Šefica poslaničkog kluba Levice Sara Vagenkneht deo krivice za žrtve napada u Berlinu pripisuje kancelarki Angeli Merkel i time se retorički kreće na nivou Alternative za Nemačku (AfD). A Kristijan Lindner, šef Liberala (FDP) koji trenutno nisu u Bundestagu, zbog propusta u slučaju berlinskog napadača Anisa Amrija paušalno ocenjuje da je „država zakazala“.
Mora da ste primetili – u Nemačkoj je počela predizborna kampanja, osam meseci pre glasanja. Iz svih političkih tabora kipi strah da se ne okasni. Žuri se zato, žustrim opaskama i jakim zahtevima. Time je iščezla i poslednja nada da će se o unutrašnjoj bezbednosti – trenutno temi svih tema – raspravljati s neophodnom ozbiljnošću i bez obzira na partijske boje.
Ovog puta nažalost i inače razumni ministar De Mezijer istupa sa nerealnim predlozima. Njegova ideja da eliminiše pokrajine iz igre i proširi nadležnosti za Savezni kriminalistički ured i Saveznu policiju je upravo to – nerealna. Namera će propasti već i zbog toga što u Bundestagu ni na horizontu nema dvotrećinske većine koja bi aminovala takvu ustavnu promenu. Naravno, 16 saveznih pokrajina nikako ne žele da se odreknu dela nadležnosti.
Dovoljan je pogled na mapu Nemačke da bi se videlo kako centralizovane službe ne bi mogle da pokriju tolike regione jer nemaju specifično poznavanje lokalnih prilika i kriminalnih miljea. Bilo bi sasvim dovoljno da Savezni kriminalistički ured dobije vodeću ulogu u borbi protiv terorizma. Time bi bilo jasno ko snosi odgovornost. Do sada se vrući krompir odgovornosti često prebacivao iz ruke u ruku. Takvim ustrojstvom bi sa izgovorima bilo svršeno. Greška u slučaju Amrija uostalom nije bila u tome da službe nešto nisu znale, već što nisu ništa učinile povodom toga.
Stav Zigmara Gabrijela o „nultoj toleranciji“ za nasilne salafiste je paradni primer koliko je trenutna debata o bezbednosnom pitanju bespredmetna. Mogući izazivač Angele Merkel na izborima u septembru hoće da pokaže mišiće – a zapravo govori o nečemu što se podrazumeva. Naravno da ne postoji tolerancija za ljude spremne na nasilje, bili oni salafisti, desničarski ili levičarski ekstremisti ili ma ko drugi.
Zato je rečenica koju izgovara šef socijaldemokrata ništa više od predizborne galame. Gabrijel je tu samo primer za političare svih boja koji grabe mikrofon da nešto smatraju o bezbednosnim pitanjima. Jer naravno da ljudi u Nemačkoj od njih s pravom očekuju odgovore i koncepte za borbu protiv terorizma. Lepo bi bilo da ih konačno i čujemo. Strah od Alternative za Nemačku je očito preveliki, pa se teži akcionizmu. Ali Alternativa je u poslednjim anketama ojačala, bez obzira što se svi guraju da ponude više…