Dobri dani – antiomaž Beogradu | Mozaik | DW | 30.10.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Dobri dani – antiomaž Beogradu

Marko Dinić je 2019. debitovao žestokim romanom o Beogradu. Napisao ga je – na nemačkom. Sarajevska izdavačka kuća Buybook upravo je objavila prevod romana – na ekavici. Dinić je došao na festival Bookstan uprkos koroni.

DW: Rođen si u Beču, odrastao u Beogradu, pišeš na nemačkom – o Beogradu. Koji slojevi identiteta su dominantniji? Bečki, zbog jezika na kojem pišeš, ili beogradski, zbog detinjstva i dečaštva u tom gradu?

Marko Dinić: Ja smatram da su obe strane podjednako dominantne, samo sa različitih polaznih tačaka. Jezik na kojem pišem je svakako važan, mada je i nekako, pošto nije moj maternji jezik, dalek od identiteta koji je klesan u Žarkovu, tj. Beogradu gde sam odrastao. Iako sam ga do te mere savladao da napišem jedan roman na njemu, taj nemački jezik me nikada nije približio ovdašnjem načinu života, njihovoj kulturi i književnosti svakako, ali jedan veliki deo ostaje misterija za mene.

Moj politički duh je jako usko povezan sa zemljom mog porekla, iako već dvanaest godina živim u Austriji. Moje shvatanje samoga sebe kao političkog čoveka ide rame uz rame s mojim sećanjima i iskustvima u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori, Srbiji. Uz to, što više godina provodim na takozvanom Zapadu (neki bi ipak rekli Balkan počinje kod Beča), to više mi ide na živce ta neka zapadna arogancija. Sigurno, Evropska unija i njene članice uspeli su da učvrste temelje demokratije i njihove institucije, ali to ne znači da imaju pravo diktirati odozgo način života, a da sebe i svoje institucije ne izlože istoj toj kritici. Kao i svugde, i ovde gledam eroziju kulture diskursa, što me jako plaši.

-pročitajte još: Tabašević: Dovoljno je reći da si lud, pa da ti ljudi poveruju

Tvoj prvi objavljeni roman govori o beogradskom momku koji je posle gimnazije pobegao od oca i svega što on predstavlja – slepu poslušnost, srpski nacionalizam, autoritarnost – u Austriju. Posle deset godina se tvoj protagonista vraća na bakinu sahranu. Ali povratak je sve drugo, samo ne pomirenje sa mestom odakle je otišao. Otkud ta nepomirljivost?

Ta nepomirljivost je ujedino i neuroza glavnog protagoniste. Ja iskreno njemu ne verujem, on je nepouzdan narator te priče. Ipak, hteo sam tu njegovu neurozu da teram do te tačke gde se njegova bolest i bolest društva iz kojeg dolazi prepliću. To je po meni snaga svake dobre književnosti – uspostavljanje veze između autentičnosti jezika i fikcionalnog karaktera medijuma knjige.

„Dobri dani“ pored Miljacke: reklama za roman Marka Dinića u Sarajevu

„Dobri dani“ pored Miljacke: reklama za roman Marka Dinića u Sarajevu

To što sam ja izabrao noćnu moru kao polaznu tačku te priče može se svakako kritikovati, nemam problema s time. Gledajući na temu o kojoj pišem, smatram da je nepomirljivi duh te knjige meni lično bio potreban, kako bi najbolje ispoljio odnosno ispovraćao taj gnev za kojeg smatram da nije samo moj, već gnev čitave jedne generacije koja, kao i ja, dobrim delom više ne živi na prostorima zemalja bivše Juge. Da li sam uspeo u tome? To je pitanje za čitaoce.

Protagonista svog oca časti raznim imenima – od svinje preko lažova do smrada itd. Nije li ta figura oca napravljena kao one figure šefova pred ulazima u neke japanske firme, na nju može generacijski da se istrese frustracija i za ono za šta jeste i za šta nije kriv?

Svojim čitaocima predlažem da se ne fokusiraju previše na oca, nego na karakter glavnog protagoniste. To što on radi je donekle suludo. Više puta sam to spominjao: on je vatreni antinacionalista, ali istovremeno ima mržnje u sebi za tri nacionaliste. To je istovremeno, po meni, dijalektički momenat cele knjige.

Glavni protagonista i narator u toj konstelaciji zauzima ulogu derišta, koje je, iako inteligentno, ipak izgubljeno u celoj toj mržnji prema ocu. Takođe, sve što on nama priča o ocu jeste, ako se pažljivo čita, njegov lični pogled na njega, a taj pogled se uopšte ne podudara sa likom oca kojeg kasnije vidimo.

Da li, dakle, glavni protagonista preteruje u svojoj osudi? Svakako! Ja bih čak i rekao da on artificijelno traži stalno povod za mržnju prema ocu. Ona je ipak glavni nagon njegovog delovanja, razlog zbog čega je pobegao iz Srbije.

-pročitajte još: Goran Samardžić: Druga varijanta rata

Ralf Gerstenberg je za drugi program nemačkog Jugozapadnog radija (SWR) konstatovao da je tvoj roman „primereno sirovo prozno delo, koje u svojoj fragmentarnoj razdrtosti podseća na topografiju grada Beograda“. Liči li tvoj tekst zaista na Beograd?

Po mom mišljenju forma je u književnosti sve. Ako obruč nije dobar onda se priča gubi. Moja intencija je bila da nađem formu koja dolikuje gradu moje mladosti. On je veliki i nepregledan, kao i drugi deo knjige. Pogotovu drugi deo knjige može se čitati kao antiomaž Beogradu. U tom smislu i oblik tog dela odgovara Beogradu tj. blokovima zgrada.

Mene ne interesuje književnost koja je navodno perfektna, ja čitam literaturu koja mi sugeriše da svi mi samo kuvamo vodom. Jedan roman itekako može da bude prljav, na prvi pogled neuredan u obliku, kontradiktoran, itd. Tako gledam i na moju knjigu, pogotovu na drugi deo knjige.

Moram da citiram još jednog nemačkog kritičara, Antona Tusvaldnera koji je za Frankfurter algemajne cajtung napisao da su figure „grubo istesane“ – ko je zao, on je i ružan. Nije li to uticaj stilizacije iz stripova i distopijskih igrica? Naposletku, tu je i poetika metalaca i muzike koju klinci u tvom romanu slušaju?

Svakako. Ne bih išao tako daleko da nazovem sve to poetikom metalaca, ali na jedan čudan način to lepo opisuje opšte mentalno stanje tih klinaca, tj. tog protagoniste. Distopija je u tom smislu dobra reč. Moja je intencija svakako bila opis jedne pustoši – u zemlji i u glavama ljudi.

Isti kritičar je zamerio nedostatak nade, ali je skoro sa divljenjem pimećuje da se u romanu odmotava „veliki program besa“. Koliko je tvog besa i tvojih strahova pretočeno u fikciju?

Fikcija počinje onog trenutka kada krenem da pišem. Roman nije samo forma, on je odluka za fikciju. Nije to toliko moj bes koliko i bes svih ostalih koji su držani kao taoci politike u zemljama bivše Juge – ili kao taoci samih sebe. Taj bes nije katarza, on je rupa.

Marko Dinić: Moja intencija je bila da nađem formu koja dolikuje gradu moje mladosti. On je veliki i nepregledan, kao i drugi deo knjige.

Marko Dinić: Moja intencija je bila da nađem formu koja dolikuje gradu moje mladosti. On je veliki i nepregledan, kao i drugi deo knjige.

Kafka je lepo rekao: nade ima beskonačno, samo ne za nas ljude. U današnjoj Srbiji ta rečenica zvuči gorko i ironično. Kada na pr. penzioneri, pretvoreni u glasačko krdo, koji su ipak čitav svoj život radili u Srbiji i za Srbiju, moraju da krpe kraj s krajem, da kopaju po kontenjerima, onda Distopija nije samo reč već realnost.

U Zidoječe cajtungu kritičar primećuje da ti u gastarbajterskom autobusu toliko verno opisuješ milje da se bukvalno može osetiti vonj „rakije, belog luka i dečijih govana“. Estetka ružnog i antipatriotski refleks – nismo li tu kod Tomasa Bernarda?

Ne volim ta poređenja, iako cenim Bernhardovu književnost. Ipak, Bernhard nikad ne opisuje on samo osuđuje. Ja i opisujem.

Kako ti zvuči roman na srpskom – neke stvari si u dogovoru sa prevodiocem menjao? Da li je to sada druga, drukčija knjiga na jeziku grada u kojem si odrastao?

Meni na srpskom roman zvuči kao da je konačno našao put kući. Ja sam tu knjigu napisao sa beogradskim slengom u uvetu. Možda će mi kritičari u Srbiji zameriti što sam roman napisao na nemačkom, ali to mene nije briga.

Svakako knjiga je drugačija u prevodu, to je baza svake teorije prevoda. Meni u ovom slučaju to uopšte ne smeta, pošto sam pratio svaki korak prevoda tj. pomagao prevodiocu pogotovu kod dijaloga. Meni čini veliko zadovoljstvo što sada mogu da se upustim i u dijalog sa kritičarima iz regiona. To će biti zanimljivo iskustvo.

-pročitajte još: Vladimir Pištalo: Balkan je na čudan način avangardan

Šta očekuješ od promocije u Sarajevu?

Da se malo ubacim u scenu. U Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj poznajem jako dobro književnu scenu. Jedva čekam da upoznam ljudi iz regiona koji imaju šta da mi kažu o mojoj knjizi, sa kojima mogu da se ispričam o problemima, ali i o lepim stranama književne scene.

Jesi li spreman i na beogradske reakcije, koje bi mogle biti u uobičajenom spektru između oduševljenja i prigovora da se radi o „autošovinističkoj poetici“?

Ja sam spreman za dijalog ako to neko želi. Taj dijalog mora biti na određenom nivou, sve ostalo me iskreno ne zanima. Taj nivo je jednostavan, njegova osnova je pročitana knjiga. Neću sigurno dati nikome da me maltretira, samo zato što je pročitao korice romana.

Ja mislim da u toj knjizi i zadrte patriote mogu da nađu nešto što su oduvek mislile, ali nisu se usudile da izgovore glasno. Ipak je to i knjiga o socijalnim pitanjima, koja su uvek, ako želimo da pričamo o nacionalizmu i mržnji, najbitnija pitanja u našim savremenim društvima.

Šta je sledeće?

Roman o Beogradu četrdesetih godina. Radnja romana će se odvijati u jednom danu. Želim da ljude povedem malo u jevrejski Beograd. Ipak ne smemo zaboraviti da je Holokaust u Beogradu takođe pokazao svoje najružnije lice u obliku Sajmišta i Topovskih šupa.

Marko Dinić je rođen 1988. u Beču, odrastao je u Beogradu, od 2008. živi u Austriji. Studirao je germanistiku i jevrejsku kulturnu istoriju u Salcburgu. Od 2012. objavljuje na nemačkom. „Dobri dani“ je njegov prvi roman.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama