Diskriminacija među svojima

“Nas nisu pamtili po imenu i prezimenu. Bili smo jednostavno izbeglice, govorilo se “tamo onaj izbeglica”. Vremenom su se stvari promenile, ljudi su se snašli, neki su došli i na određene pozicije. I sećanje na rat bledi, tako da smo uspeli da se asimiliramo i postanemo deo ovog društva”, objašnjava novinarka Radmila Grubiša, prisećajući se svog dolaska u Banjaluku iz rodne Bosanske Krupe tokom rata u BiH.

Kriza identiteta je neminovna. Bez obzira na starost, stepen obrazovanja, svi koji su izbegli po dolasku u novi kraj imali su taj problem, dodaje Radmila.

Trn u oku

U dosta manjoj meri nego ranije, još uvek postoji određena netrpeljivost domaćeg stanovništva prema izbeglicama, smatra sociolog Ivan Šijaković. Ističe da odnos prema njima zavisi od nekoliko faktora, prvenstveno njihovog materijalnog stanja i društvenog položaja. “Na one prosečne niko preterano ne obraća pažnju. Međutim, oni koji su došli u ratu kao izbeglice pa se obogatili, i te kako smetaju domaćem stanovništvu”.

“Trn u oku” domaćem stanovništvu su tzv. zavičajni savezi pridošlica i socijalne mreže koje se uspostavljaju; to što su povezani i pomažu jedni drugima, na toj relaciji ima dosta problema, kaže Šijaković.

Uzeli nam radna mesta

Pedesetogodišnja Banjalučanka, radnica u kiosku, smatra kako su njeni sugrađani i ona veoma oštećeni dolaskom izbeglica, jer su po njenom mišljenju “oterali” domaće stanovništvo s radnih mesta. Njen stav prema ovoj populaciji je jasan: “Do juče su čuvali ovce, sad svi sede u sudu i opštini. Mi iz Banjaluke smo ostali bez posla. Da mi je neko rekao da ću danas raditi u kiosku, ne bih verovala. Od izbeglica se ne može doći do zaposlenja”.

Radmila Grubiša često se susreće sa ovakvim stavovima. U vreme velike nezaposlenosti, starosedeoci, kaže, smatraju da imaju veća prava na radno mesto od pridošlica. “Veruju da smo im mi našim dolaskom oduzeli nešto što njima pripada”.

Iako se ona lično oseća prihvaćeno, smatra da će skrivena netrpeljivost još neko vreme postojati. Raduje je to što mlađe generacije nisu opterećene ovim problemima.

Dvadesetpetogodišnji Ljubiša iz Banjaluke, kaže da među svojim vršnjacima nije primetio povlačenje granica i negativne komentare na račun onih koji su došli sa strane. “Među mojim prijateljima ima dosta onih koji su izbegli dok su bili jako mali. Nemamo nikakvih problema s tim. Razlike ne postoje jer su ti ljudi ovde odrasli i jednako su domaći kao ja. Dok, naši roditelji drugačije na to gledaju, imaju strah od uticaja neke druge sredine.”

Mentalitet se promenio, urbane sredine na gubitku

Sanja Vlaisavljević, direktorka Centra za kulturu dijaloga iz Sarajeva veruje da BiH nije izuzetak kada je reč o asimilaciji i prilagođavanju jednih drugima. “Setimo se i da je posle Drugog svetskog rata trebalo da prođu tri ili četiri decenije, da bi se oni koji su naselili određena područja počeli osećati kao svoji na svome. Taj proces je bolan i opterećen brojnim problemima. Mi sada prolazimo kroz to i prolazićemo još jako dugo”.

Da bh. izbeglice u nekim situacijama jesu izložene diskriminaciji, Sanja Vlaisavljević ne poriče. Međutim, ističe jednu drugu pojavu i problem koji je nastao kao rezultat mešanja domaćeg i novog stanovništva. Njeno mišljenje je da su veći gradovi zbog odliva domaćeg i priliva negradskog stanovništva pretrpeli veliku štetu: “Oni koji su došli iz manjih sredina, nisu baš spremni da se prilagođavaju običajima većih gradova, tako nesvesno skreću pažnju na sebe”.

Proces prilagođavanja ljudi koji su došli nije obavljen kako treba, a za to su odgovorne urbane sredine koje ne nameću pravila ponašanja, dodaje ona.

Autorka: Aleksandra Slavnić, Banjaluka

Odgovorna urednica: Ivana Ivanović