Devojka sokolu zulum učinila

Jedno prošlo vreme. Ono, kad je zimi sneg znao da napada do prozora, kad su oficiri bili gospoda, žene elegantne dame u kočijama, kad se govorilo o balovima i modi u prestonici, kad vozovi nisu kasnili, a železničari su imena stanica oglašavali na raznim jezicima…

Mladi oficir je bio svečano obučen. Čekao je da njegova supruga završi sa toaletom, da se još jednom pogleda u ogledalu, dotera frizuru, poprska se parfemom. Oboje su se radovali odlasku u pozorište i balu posle predstave. O gostovanju prestonične pozorišne trupe nedeljama se govorilo u gradu.

Bili su nekoliko godina u braku. Nisu imali decu. Ona je govorila da ne želi da podiže decu u garnizonskom gradu na granici između dva carstva. Želela je da decu dobiju u nekom velikom, lepom gradu, možda i prestonici. Zašto ne? Pa njen suprug je nagrađen ordenom za hrabrost posle jednog krvavog sukoba na granici. Pred njim je zavidna vojna karijera.

Mlada žena je prišla suprugu. Položila je ruke na njegove grudi. Pod dlanom desne ruke osetila je kako snažno kuca njegovo mlado, hrabro, zaljubljeno srce. Pogledala je preko njegovog ramena u prozor. Sneg je lagano padao po kočiji koja ih je čekala ispred kuće. Belela se kočijaševa kabanica. Konj je otresao sneg okrećući glavu levo-desno, iz njegovih nozdrva para je sukljala na sve strane, u mirnu noć. Žena je dodirnula orden, pa malo popravila njegov položaj iznad levog džepa na grudima.

- Treba da krenemo – rekla je mlada žena – smrznuće nam se kočijaš.

Svež vazduh i sitne pahulje dotakli su mlada radosna lica. Kočijaš je rekao oficiru da neke ulice nisu najbolje očišćene od snega, da će im do pozorišta trebati oko deset minuta. Belila se ulica, kuće i stabla drvoreda. Na svakoj raskrsnici je goreo po jedan fenjer.

U glavnoj ulici je bilo živo, kočije, mnogi prolaznici, dežurni žandari. Ispred pozorišta je gorelo više fenjera. Na stepeništu i ispred glavnog ulaza elegantne dame, gospoda u građanskim odelima sa cilindrima koje su belile sitne pahulje, oficiri utegnuti u svojim svečanim uniformama, bez šinjela. Radosno pozdravljanje, rukoljubi, žamor…

Kada je kočija sa mladim parom stala ispred pozorišta, žena je rekla:

- O, Bože, ja sam zaboravila rukavice.

Mladi oficir ju je upitno pogledao.

- Mogu u pozorište bez rukavica ali ne mogu posle na bal. To ne ide, nikako. Molim te, zadrži kočiju, isprati me do ulaza u pozorište, pa se ti vrati po moje rukavice. Još ćeš da stigneš do početka predstave. Ja ću da te čekam u našoj loži.

Mladi oficir je otvorio vrata kočije svojoj dragoj, pružio joj ruku i ispratio je do ulaza u pozorište. Usput, oboje su se veselo javljali poznanicima. Zatim se on brzo spustio do kočije i dao uputstvo kočijašu.

Nekoliko minuta kasnije mlada žena je sedela sama u loži. Tiho su se za njenim leđima otvorila vrata. Sa osmehom na licu, žena je ustala i krenula u zagrljaj starijem muškarcu u oficirskoj uniformi.

- Imamo manje od dvadeset minuta – rekla je mlada žena posle poljupca – njemu treba deset minuta do kuće i toliko nazad.

- Dobro, biću brz – rekao je muškarac.

- I, pazi, molim te, ne u mene – prošaputala je žena muškarcu na uvo.

- Znam – rekao je muškarac i spustio svoje usne i ruke na ženin dekolte.

Legli su na pod.