Desničarsko nasilje u porastu

DW: Gdine Kuše, smrt eritrejskog potražioca azila još nije rasvetljena, i ne bi trebalo da spekulišemo. Ali, Vi ste razgovarali sa sustanarima ubijenog. Šta su Vam rekli?

Kuše: Šokirani su, naravno, onim što se desilo. Ljudi su u strahu da bi i sami mogli da budu žrtve. Rekli su i da su tokom poslednjih nedelja sve češće bili na meti rasističke diskriminacije. Odmah su rekli da je leš bio obliven krvlju, a to poprilično protivreči početnim izjavama policije.

U Drezdenu je u svakom slučaju sve više pripadnika Pegide, broj im se posebno povećao posle napada u Parizu. Da li i Vama dolazi sve više ljudi koji su žrtve desničarskog nasilja? Vidite li u tome neku vezu?

Vezu vidimo u tome što nam sve više ljudi kaže da je „pukla brana“ kada je reč o diskriminaciji – da sada češće čuju rasističke komentare na ulici. Ne bih želeo da uspostavljam vezu između Pegide i rasističkih zlodela u Saksoniji. Sigurno je, međutim, da je u poslednje dve godine rasističko nasilje u porastu.

Ubijeni Eritrejac je živeo u naselju solitera u jednom predgrađu Drezdena. S obzirom na socijalnu situaciju, nije li to mesto koje je problematično za potražioce azila?

To je teško reći. S jedne strane, tamo živi mnogo ljudi. Tamo još postoji gradski stambeni prostor u koji ljudi mogu da se smeste. Naravno da bi bilo bolje kada bi mesto bilo bliže centru, ali to naravno rešavaj gradske vlasti. Mora se reći i da oni koji tamo žive pokazuju saosećanje, pa i kada se radi o problemima sa densičarima. To je područje na kome živi mnogo ljudi sa malim primanjima; mesto gde postoje socijalna trvenja.

S druge strane, ovaj čovek nije bio u masovnom prihvatilištu, već je zajedno sa još nekoliko ljudi iz Eritreje živeo u četvrti koja je relativno problematična. Kako Vi to procenjujete?

Za izbeglice koje prate traumatski doživljaji u zemljama iz kojih su došli ili sa samog puta ovamo, mnogo je bolje da budu smeštene u prostor u kome ima još ljudi koji govore njihov jezik. A važno je i da postoji više prostorija u koje čovek može da se povuče u svoju privatnost, što sa velikim sabirnim centrima nije slučaj.

Šta savetujete potražiocima azila koji dolaze kod Vas?

To zavisi od njihovih konkretih problema i potreba. Načelno ih savetujemo da prijave desničarsko nasilje, da ga učine vidljivim, kako bi počinioci mogli da budu kažnjeni. Ali, sa njima mnogo i razgovaramo kako bismo im pomogli da mentalno prerade ono što su doživeli, a i da bismo bolje razumeli šta oni žele ovdašnjoj javnosti.

Da li biste išli tako daleko da ljudima kažete: idite radije u Zapadnu Nemačku – tamo će Vas bolje tretirati?

To, nažalost, nije moguće, jer se centralno odlučuje o tome gde će potražioci azila u Nemačkoj dobiti smeštaj.

Izgleda da su rezerve prema strancima jednostavno veće u Saksoniji.

Moglo bi se tako reći na osnovu onoga što se poslednjih nedelja dešavalo na ulicama. U Šnebergu i drugde smo imali pravu rasističku mobilizaciju protiv prihvatilišta za azilante. Videli smo da u Saksoniji sa takvim ciljem na ulice može da se izvede dosta veliki broj ljudi. A to uliva strah.

Zašto baš u Saksoniji gde je udeo stranaca tako mali?

Ponekad se ljudi teško navikavaju na novo. Ali postoje i čvrsti obrasci stavova prema strancima. Možda ni političari tamo nisu pokrenuli dovoljno društvenih diskusija. 90-ih godina se još govorilo: „Saksonac je imun na desničarski ekstremizam“, što nije bilo tako.