Deseta Manifesta ne zazire od tabua

Manifesta je bijenale savremene umetnosti koje nema fiksno mesto održavanja. Od 1996. obilazi Evropu i na izložbi koja se održava svake dve godine bavi se „društvenim i ekonomskim pukotinanama“. Tako je 2006. godine održana u podeljenom kiparskom gradu Nikoziji, 2010/2011. u ekonomski posrnulom španskom gradu Mursiji. Sada (od 28.6), po prvi put se održava na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza – u Sankt Peterburgu.

Glavna izložbena lokacija je – što će neke koji poznaju koncept ranijih izdanja Manifeste iznenaditi – Ermitaž, najvažniji hram umetnosti u Rusiji. Ermitaž ovom izložbom savremene umjetnosti ne želi samo da svečano obeleži 250 godina svog postojanja, već i da poruči da ide u korak s vremenom. Pre pet godina pokrenut je program „Ermitaž 20/21“. Odeljenje za modernu umetnost čuvene peterburške institucije vodi ambiciozni mladi kustos Dmitrij Ozerkov.

Kustos koji mora da bude i diplomata

Pod sloganom „Ermitaž: Moderna ujetnost već 250 godina“, Ozerkov je sebi stavio u zadatak da u jubilarnoj godini realizuje nešto veličanstveno, i u tome uživa podršku uticajnog direktora muzeja Mihaila Pjotrovskog. Tako je došlo do poziva Manifesti u Sankt Peterburg. Kao kustos, pozvan Kasper Kenig koji je 12 godina vodio Muzej Ludvig u Kelnu. „On je iskusni stručnjak iz muzejske branše koji zna kako se ponašati diplomatski sa komplikovanim organizmom Ermitaža“, opisuje ga Ozerkov.

Tek što je Kasper Kenig potpisao kustoski ugovor, promenila se politička situacija u Rusiji: gotovo istovremeno sa potpisivanjem ugovora, donet je novi zakon protiv homoseksualaca. „U tom trenutku postalo mi je jasno da radim u zemlji u kojoj nema civilnog društva“, rekao je Kenig za DW.

Pozivi na bojkot

Dva puta su umetnici pozivali na bojkot: u jesen se kustosu otvorenim pismom obratila jedna grupa mladih evropskih umetnika. Potpisnici su izrazili bojazan da bi jedna renomirana izložba kao što je Manifesta mogla da diktatorski vođenoj ruskoj državi popravi ugled predstavljajući je kao liberalnu. Nedugo nakon početka krize oko Krima i ruski umetnički kolektiv „Šta da se radi?“, koji je već bio pristao da učestvuje na izložbi, pozvao je na bojkot. U međuvremenu je, međutim, ponovno promenio mišljenje. Sada će učestvovati u okvirnom programu sa jednim performansom.

„Bojkot ima smisla samo ako se njime nešto može postići“, kaže za DW Ekaterina Dego, ugledna ruska likovna kritičarka. Ali Manifesta je, smatra ona, suviše mali događaj i ruskom predsedniku je svejedno da li će se ona održati ili ne.

Matis mora da se seli

Tema koju je zadao Ermitaž kao jedan od sponzora glasila je: uspostaviti dijalog između novog i starog. Na izložbi je zastupljeno 50 umetnika, među njima i klasici kao Gerhard Rihter, Jozef Bojs i Ilja Kabakov. Ali i umetnici mlađe i srednje generacije poput Volfganga Tilmansa, Katarine Frič, Frensisa Elisa i Erika van Lišuta.

Poseban izazov za kustosa bio je da poveže dve izložbene lokacije: staru, glavnu zgradu Emitaža i novi depandans preko puta muzejske palate. Kenig je u tu svrhu izdao nalog da se uklone neka velika dela Henrija Matisa iz stare zgrade i premeste se u novu. U Matisovoj prostoriji sada južnoafrička umetnica Marlen Dima predstavlja portrete slavnih homoseksualnih umetnika i intelektualaca među kojima su Oskar Vajld, Petar Čajkovski, Žan Žene. Njen rad ujedno je i kritika spornog zakona protiv homoseksualaca.

Među domaćim umetnicima koji se predstavljaju, tu je performans-umetnik Vladislav Mamišev-Monro koji je umro prošle godine u Sankt Peterburgu. U ruskom gradu na Nevi bave se i Ukrajinom: ukrajinski fotograf koji živi u Berlinu Boris Mihailov predstavlja svoj najnoviji projekat – seriju fotografija sa Majdana. Alevtina Kahidze, jedna od najpoznatijih istočnoukrajinskih umetnica, takođe se predstavlja u Sankt Peterburgu. Ona iz njega svakog dana telefonom razgovara sa svojom majkom koja živi u ratnoj zoni oko Donjecka. Jedno je sigurno: deseta Manifesta ima vrlo ambicioznu lokaciju. I vrlo dobre šanse da postane najkomplikovanija u svojoj dvadesetogodišnjoj istoriji.