Demontaža Milorada Pupovca?

Dok Milorad Pupovac poručuje da je žrtva kampanje koja se protiv njega vodi, i pri tome zamera predsedniku saradnju s nelegitimnim predstavnicima Srba u Hrvatskoj, Ivo Josipović kaže da mu je cilj bio da rasvetli način na koji se finansira Srpsko narodno vijeće (SNV) koje vodi Pupovac i čije je glasilo (Novosti) vrlo kritično prema predsedniku. Obojica tvrde da su spremni da završe priču, ali hrvatski mediji i dalje propitkuju da li je taj sukob zaista bio pokušaj da se utiče na medije, rasvetljavanje sukoba interesa, izazivanje demokratskih promena u srpskoj zajednici ili posredni sukob predsednika s premijerom Zoranom Milanovićem koji je stao u Pupovčevu zaštitu.

Prvi korak kao političko samoubistvo

Analizirajući redosled plasiranih informacija putem javne televizije, stručnjak za politički marketing Anđelko Milardović u svemu vidi „interakcioni pritisak međunarodne zajednice“ zbog kojeg se indukovao konflikt kako bi se pronašao posrednik između Zagreba i Beograda. Naime, Pupovac to više ne može da bude, s obzirom na to da ga, kao i predsednika Josipovića, od aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića razlikuju svetonazori i odlični odnosi s bivšim predsednikom Tadićem. „Međunarodnoj zajednici je u interesu obnavljanje dijaloga zbog stabilnosti Hrvatske i zapadnog Balkana. Tim pre što je Hrvatska ta koja predvodi proces ulaska u Evropsku uniju“, kaže Milardović za Dojče vele i objašnjava da, osim EU, pod zajednicom podrazumeva i Rusiju i Sjedinjene Američke Države: „Nemojte zaboraviti da je Nikolić prvo posetio Moskvu.“

Milardović podseća i da je u vreme nedeljnog gostovanja Pupovca u programu javne televizije HRT-a, Nikolić naprosto „vabio“ Josipovića da krenu u dijalog. „Josipović bi, ako napravi prvi korak, doživeo veliku osudu javnosti. Postao bi, praktično, politički mrtvac i zbog toga mora da pazi da ne uleti u 'Nikolićevu navlakušu'. Uslov za odlazak u Beograd moralo bi da bude izvinjenje po pitanju Vukovara, Srebrenice, Crne Gore…“

Pupovac nije naivan

Milardoviću je posebno interesantan deo polemike u kojoj se Pupovca naziva „preprekom pomirenja Srba i Hrvata“. S obzirom na njegove trenutne funkcije, smatra Milardoviću, predsjednik SNV-a ne može da bude preprek, osim ako se pod tim pojmom ne misli da on ne može da bude most u dijalogu Hrvatske i Srbije. „Poenta sukoba jeste da se Pupovac demokratskim diskursom, putem predsednikovog pisma, demontira i da se krene u potragu za novim tipom Svetozara Pribićevića.“

Reč je o političkom marketingu, uveren je naš sagovornik, i zato Pupovac može da tvrdi da je žrtva kampanje. „Ali nemojmo biti naivni. Pupovac zna isto što i mi. Ne treba ga potcenjivati. On je univerzitetski profesor koji suvereno vlada simboličkom stvarnošću. Istovremeno, on je u politici pragmatičan i zna da će se za 15 dana govoriti o drugim temama“, tvrdi Milardović i u taj kontekst stavlja i Pupovčevu izjavu da Josipović skreće prema desnoj političkoj opciji. „Zna on veoma dobro da će pre na severnom polu da izraste kivi, nego što bi predsednik skrenuo desno“, kaže Milardović.

Josipović sa „Oluje“ skinuo auru Tuđmanove genijalnosti

Politički analitičar Davor Gjenero tvrdi da je teza o pritisku međunarodne zajednice, kao i ona o sukobu s premijerom ili pak pokušaju da se utiče na medije, u domenu teorija zavere i za DW nudi sasvim drugačije viđenje pozadine. „Problem je nastao zato što je Josipović pokušao i uspeo da reinterpretira način na koji se u Hrvatskoj proslavlja godišnjica operacije 'Oluja' i Dan pobede. Nije mu odgovarala matrica koja je važila sve ove godine prema kojoj se, slaveći „Oluju“, proslavlja velika politička mudrost autoritarnog prvog predsednika Tuđmana“, kaže Gjenero i tvrdi da se do ove godine obeležavala brza i uspešna akcija koja je dovela do završetka rata u Hrvatskoj, ali i do promene etničke karte što se prećutno smatralo Tuđmanovim političkim uspehom.

Josipoviću, kaže, ne odgovara ni srpska interpretacija „Oluje“ prema kojoj se radi o isključivo etničkom čišćenju pa je pokušao da upozori javnost na osnovnu istinu da je „Oluja“ bila legitimna vojna operacija koja je za posledicu imala i teške zločine nad civilima, pretežno srpske nacionalnosti.

SDSS preuzeo strukturu stranke koja je organizovala okupaciju

Gjeneru nije neobično to što je Josipoviću kao partner u realizaciji te ideje bio potreban predsednik vanparlamentarnog Srpskog demokratskog foruma (SDF) Veljko Džakula kojem se zamera to što je učestvovao u ratu na neprijateljskoj strani. Gjenero podseća da je Pupovac potpredsednik SDSS-a koji je preuzeo strukturu stranke koja je politički organizovala okupaciju Hrvatske, dok je Vojislav Stanimirović, predsednik SDSS-a, aktivno obavljao pozicije u „okupatorskom režimu“. „Tek nakon 'Oluje' učestvovao je (Stanimirović prim. ur.) u nečemu što je nazvano mirnom reintegracijom. Džakula je isto bio na strani pobunjenika, ali od 1993. godine nastoji da uspostavi dijalog s hrvatskim vlastima, potpisnik je Daruvarskog sporazuma i nakon sloma režima nije otišao u Srbiju već je vodio nevladinu organizaciju. Ona je sve vreme pružala pomoć i hrvatskim izbegličkim i useljeničkim grupama i davno je pobegla iz etnocentričnog načina funkcionisanja“, nabraja Gjenero svrstavajući se u retke političke analitičare spremne na odbranu Džakule za koga kaže da nije onakav kakvim pokušava da ga predstavi Pupovac, a čiji su politički partneri, kaže, mnogo bliži toj slici.

Gjenero navodi i to da je Pupovac vrlo vešto uspostavio čvrstu poziciju u hrvatskoj političkoj areni i da se njegova politička ambicija uspešno razvila u manjinskom prostoru; ključni je čovek stranke kojoj pripada, njen je parlamentarni poslanik, istovremeno je predsednik nevladine organizacije koja želi da stekne poziciju krovne udruženja, ujedno je član vladinog Saveta za nacionalne manjine koje finansira manjinske nevladine organizacije.

Nije u koaliciji, ali je partner

Nakon što je niz godina učestvovao u vladajućim koalicijama, ni ova vlada ga nije zaboravila, već ga je stavila na čelo saborskog Odbora za spoljnu politiku, iako nije koalicioni partner. „U svakom parlamentu ta pozicija pripada vladajućima“, elaborira Gjenero i dodaje da je taj Odbor pod Pupovčevim rukovodstvom dosegao „vrh nepreduzimljivosti i neaktivnosti“, uprkos činjenici da su u njemu brojni stručnjaci s nespornim diplomatskim biografijama. „Očigledno je da su kapaciteti tih ljudi, zbog Pupovčevih drugih prioriteta, neiskorišćeni“, kaže Gjenero.

Za razliku do našeg prvog sagovornika, Gjenero odbacuje Pupovčevu tezu da je žrtva kampanje jer misli da uživa posebnu obzirnost zbog činjenice da predstavlja ranjivu grupu. „Pupovac je ušao u politički dijalog, kojim je dobrim delom sam upravljao, s predsednikom države koji je jedini politički akter koji dobija investituru neposredno od celog naroda. I Josipović zbog toga zaslužuje posebnu pažnju i zaštitu i s njim nije moguće razgovarati kao s predstavnicima nekih drugih političkih interesa. Njihov dijalog je bio ravnopravan, bez iskakanja iz dobrog građanskog ponašanja“, zaključuje Gjenero koji misli da su mediji u ovoj javnoj raspravi češće i s više pogrešnih interpretacija napadali hrvatskog predsednika Josipovića.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković