Deca u Evropi se sve manje igraju napolju
4. jun 2009.
„Ponedeljkom imam čas klavira, sredom idem u plesnu školu, četvrtkom imam džudo i tada se viđam sa svojom drugaricom“.
Isota ima deset godina i živi u Milanu. Njena popodneva su ispunjena obavezama. Preostaje joj malo vremena za slobodne aktivnosti. Kako bi to izgledalo da se posle časova igra?
„Igranje napolju je opasno. To se radi samo u kući. Napolju možete da dospete pod automobil“.
Deca okuiprana obavezama
Isota se smeje majci koja je upravo došla sa posla. Dominik Mure, rođena Francuskinja, ponosna je što njena ćerka ima svestrana interesovanja.
„Sećam se stvari za koje se danas pitam da li su bile deo sna, toliko mi neverovatno deluju. Sećam se kako sam sa šest godina vodila mlađu sestru u vrtić. Potom sam išla u školu. Naši roditelji su nas ostavljali same kod kuće“.
Jedna istraživanje britanskog Ministarstva unutrašnjih poslova pokazuje da se 33 odsto dece do deset godina nikada ne igra napolju bez nadzora roditelja.
Fenomen "zatvorene dece"
Mark Francis dečiji psiholog govori o „zatvorenoj deci“. Saobraćaj nije jedina opasnost koja vreba decu. Osmogodišnji Isotin brat Džil kaže: „Rado bih više toga sam radio, ali mi roditelji ne dozvoljavaju jer bi neko mogao da me ukrade“.
Veliki broj dece priželjkuje više vremena za igru. Pri tom sasvim sigurno ne misle na igru u organizaciji roditelja.
„Deca su stalno pod nadzorom. Ili je tu devojka koja ih čuva ili baka. Vremena su se promenila. Nažalost. Rado bih im dala više slobodnog vremena i više samostalnosti, ali moj muž to ne dopušta. On je, naime, Italijan“, kaže Dominik.
Prema mišljenu bostonskog psihologa Dejvida Elkinsa roditelji na decu projektuju strahove od komplikovanog sveta. Decu žele da sačuvaju i zaštite od svih spoljašnjih opasnosti, zaboravljajući pri tom koliko je važno samopouzdanje i iskušavanje sopstvenih mogućnosti.
autori: Kirstin Hausen / Ž. Bašić
odg. urednik: N. Jakovljević