Darda - zajednički život je moguć

Baranjsko selo Darda, u ratu je ostalo na okupiranom području Baranje, danas je dom Hrvatima, Srbima, Romima, Mađarima i „ostalima“ koji žive poprilično neopterećeno međunacionalnim odnosima. Radomir Čvarković, donačelnik opštine Darda, Srbin u većinski hrvatskoj opštini kaže da ih više muče ekonomski problemi i nedostatak radnih mjesta, dok problema sa zajedničkim životom uopšte nemaju. „Iseljavanje je veliki problem. U medijima je prošlo dosta nezapaženo da je u Dardu došla televizijska ekipa iz Kanade jer su utvrdili da je u jednom periodu čak 400 osoba iz Darde emigriralo u Kanadu. Zbunjeni tom pojavom, došli su da istraže šta se događa. Morali smo da im objasnimo da ti ljudi ovde nisu ni po čemu ugroženi, već da jednostavno nema posla“, kaže Čvarković.

U Dardi nema segregacije, počevši od kafića, fudbalskog i košarkaškog kluba ili ribolovačkog društva. Svi posećuju u iste kafiće i treniraju u istom sportskom klubu. „Mi nemamo razdvojene ni vrtiće ni škole, svi se od početka školuju zajedno. Mislim da su razdvojeni razredi najnesrećnije rešenje, samogetoizacija je najopasnija. U školi imamo tzv. Model C, dok su jedni na veronauci, druge nacionalnosti slušaju predmet negovanje jezika, tako da svako neguje svoj jezik, pismo, kulturu, umetnost, ali svi idu u isti razred. Jedini incident dogodio se pre dva meseca, u vreme tog, da kažem, najviše medijskog ludila. U subotu ujutro, verovatno kada se neko vraćao malo „pod gasom“ iz noćnog izlaska, ukrali su nam tablu sa Vijeća srpske nacionalne manjine. Ta tabla je tamo stajala deset godina i niko je nije primećivao, niti je nekome smetala. Normalno, onda kad dođe do takvog događaja, mediji prenesu policijski izveštaj, pa je na kraju ispalo: „Otkud to u Dardi“, objašnjava Radomir Čvarković.

Po čemu je Darda drugačija?

U Dardi postoje četiri kulturno-umetnička društva: hrvatsko, srpsko, romsko i mađarsko i to je jedino mesto gde su ljudi razdvojeni po nacionalnom ključu, ali Čvarković to objašnjava jednostavno: „Neki pitaju trebaju li nam baš četiri KUD-a, ali to je prirodno, to im je i svrha, da čuvaju narodnu kulturu. I možemo se pohvaliti da sva četiri KUD-a uvek na vrhu na svim smotrama. Opština to vidi kao svoje bogatstvo. Prošle godine imali smo situaciju za Dan opštine koji je na sv. Ivana Krstitelja, koji je rimokatolički svetac. Mi smo na centralnoj proslavi imali manjinsku smotru folklora koje je vodilo Srpsku kulturno društvo 'Branko Radičević'. Ne znam ima li takvih primera još u Hrvatskoj“, kaže Čvarković.

Objašnjenje po čemu je Darda drugačija od ostalih multietničkih mesta na područjima koja su bila zahvaćena ratom, Radomir Čvarković vidi u dogovoru i kompromisu svih političkih opcija na lokalnom nivou. „To je počelo pre jedno deset godina i sa vrha se prelila jedna dobra priča koja traje i danas. Ne moramo se lagati, nije sve bilo idealno u ovih 15 i više godine, ali videli smo da nam mesto ostaje prazno i da od takvih rovovskih podela nema ništa dobra. Srećom, uspeli su da se skupe normalni ljudi i tako je to krenulo. Posle ovog rata svi smo morali ponovno da se upoznajemo, što je donekle i normalno, ali ako to je cena zajedničkog života, onda je to najmanji problem. Svaka zajednica normalno funkcioniše i kroz KUD-ove i kroz politički oblik organizovanja, ali nema stvari koje smetaju jedni drugima i ovde nema glumljenog dobrosusedskog života. Ima tu i darđanskog mentaliteta. Ovde se oduvek dobro živelo. Bilo je to nemačko mesto, tu se uvek znao red. Svi smo uvek bili prvo Darđani, a onda sve ostalo“, kaže on.

Zakazale i institucije i crkva

No, ima i drugačijih primera. Mirjana Herceg iz ženskog udruženja „Izvor“ iz Tenje, kaže da je u Tenji kao multinacionalnoj sredini situacija daleko od idealne. „Prihvatanje nekog suživota i realnosti, da moraš živeti s nekim drugačijim ako želiš normalno živeti, danas je lakše starijim generacijama nego mlađima, što zabrinjava. U Tenji postoje dva KUD-a, hrvatski i srpski, prilikom otvaranja novih prostorija Mesnog odbora Tenja, bilo je sporno to da ta dva kulturno-umetnička društva treba da nastupe zajedno. U 2013. godini, to je još uvek sporno. Do tada nikada nisu zajedno nastupali. To je paradoks i dokaz da se na tom pitanju institucionalno niko nije bavio. Smešno je kako se tokom ovih praznika pazi kada se kiti jelka i kada se ona izbacuje iz kuće. Po meni, ni Katolička ni Pravoslavna crkva ne čine dovoljno, kao ni institucije. Tu se moralo raditi“, kaže Mirjana Herceg.

Ona tvrdi da ni promjena demografske slike ni repopulacija mesta koje se nalazi desetak kilometara od Osijeka, nije mnogo doprinela. „Danas je Tenja promenila sastav, deo srpskog stanovništva se odselio, a doselilo se mnogo mladih porodica s malom decom, tako da demografski ne stoji loše, ali uprkos doseljavanju mlade, obrazovane i urbane populacije, čini mi se da oni nisu poslužili kao katalizator nekih promena, jer je Tenja zapravo postala samo „spavaonica“ za ljude koje rade u Osijeku. Mi imamo i program volonterstva, a danas nam je problem dobiti mladog volontera iz Tenje. Dolaze ljudi iz Osijeka, ali ljudi iz Tenje još ne žele da se aktiviraju. U Tenji smo već 14 godina i bavimo se ljudskim i ženskim pravima, ali imam osećaj da još nismo sasvim prihvaćeni“, kaže Mirjana Herceg koja kao problem navodi nedostatak razvoja pluralizma i demokratskih procesa u političkom delovanju.

Ono što je ohrabruje jeste promena broja dece koja se upisuju u jednonacionalne razrede: „Brojke se stalno menjaju i ne znam koji su konkretni podaci, ali prema mojim saznanjima, promene idu u pravcu integraciije i konačnom osvešćivanju i uviđanju posledica ako sam segregiraš i ograničavaš sopstveno dete. To naprosto predugo traje, neke generacije smo već izgubili“, zaključuje Mirjana Herceg.

Autor: Vuk Tešija
Odgovorni urednik: Ivan Đerković