Dan kad su počele da padaju granate | Politika | DW | 06.04.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Sarajevo

Dan kad su počele da padaju granate

Prve dane aprila 1992. godine, Sarajevo pamti po događajima koji su označili početak rata u Bosni i Hercegovini. Sećanja učesnika tih sudbonosnih događaja ne blede ni danas, 25 godina kasnije.

O političkim okolnostima koje su dovele do raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i ratova devedesetih godina prošlog veka i danas se u regionu vode burne rasprave, bez naročitih izgleda za približavanje stavova. Neke činjenice o događajima iz tog vremena zapisane su u presudama Haškog i drugih sudova pred kojima su procesuirani najteži ratni zločini.

Hroničari su zabeležili da su ekstremisti i simpatizeri Srpske demokratske stranke (SDS) 4. aprila postavili barikade na prilazima Sarajevu i blokirali saobraćaj na području gradskog naselja Grbavica. Snajperisti SDS, kako su to tvrdili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) tadašnje Republike BiH, zaposeli su položaje u objektima iznad Vrbanja-mosta, danas mosta Suade i Olge.

Demonstracije 5. aprila

Petog aprila 1992. godine, u Sarajevu su održane antiratne demonstracije na kojima je bio i Ahatović Nedžad. Tada je imao 15 godina. „Bile su to demonstracije za mir na kojima su građani Sarajeva tražili od Jugoslavenske narodne armije (JNA) i SDS da uklone barikade sa sarajevskih ulica. Desetine hiljada ljudi usprotivilo se ratu na demonstracijama. Sećam se da je nekoliko javnih ličnosti držalo vrlo emotivne govore pozivajući na mir, ali to nije sprečilo snajperiste SDS-a da iz obližnjeg hotela Holidej in pucaju na građane“, priča Ahatović za DW.

Sa građanima Sarajeva tog su dana bili i poznati glumci Josip Pejaković i Rade Šerbedžija. „Ne dozvolimo da nam ovo Sarajevo neko sruši. Izađimo na ulice! Krenite rudari iz Breze, iz Zenice! Ne damo Bosne!“, govorio je Josip Pejaković. „Ovaj narod brani sopstveni život, građanski život, civilni život, svoju slobodu i život svoje dece“, rekao je Rade Šerbedžija, vidno potresen događajima ispred Skupštine BiH.

25 Jahre nach dem Kriegsbeginn in Sarajevo

Vrbanja-most u Sarajevu, danas mosta Suade i Olge

Prva granatiranja

„Demonstranti su se potom sa platoa ispred Skupštine BiH uputili ka Vrbanja-mostu, a onda je ponovo usledila pucnjava. Srpski ekstremisti pucali su iz objekata s leve strane reke Miljacke, iz pravca nekadašnje zgrade ’Dimnjačar’, i na mostu su ubili Suadu Dilberović i Olgu Sučić. Bile su to prve žrtve rata u Sarajevu“, kaže Nedžad Ahatović.

Istog dana, paravojne formacije SDS-a i JNA počinju granatiranje Sarajeva, a prve granate na prigradska naselja ispaljene su sa srpskih položaja na Lapišnici, Borijama i Trebeviću. Grad nadleću borbeni avioni JNA, otvarajući vatru na objekte od vitalnog značaja. JNA pogađa televizijski repetitor na brdu Hum u Sarajevu i zgradu Radio-televizije BiH, tzv. „Sivi dom“. U redakciju informativnog programa tadašnjeg Radija Sarajevo (kasnije Radio BiH) stižu informacije o incidentima širom zemlje, ali je tih dana Sarajevo bilo u centru pažnje. Suzana Đozo bila je urednica na Radiju Sarajevo.

Mnogi su mislili da će sve brzo proći

„Na televiziji sam gledala direktan prenos demonstracija na Marindvoru i govora profesora Zdravka Grebe i komandanta specijalaca Dragana Vikića u Skupštini BiH. Muž i ja smo krenuli ka Marindvoru da se priključimo demonstracijama protiv rata i barikada, ali smo u Titovoj ulici susretali ljude koji su bežali, jer je počela pucnjava. Vratili smo se kući u Hajduk Veljkovoj, sada ulici Muse Ćazima Ćatića. U kući su bili moji otac i majka, i moje dve kćerke Maja i Tanja. Maja je bila treći razred osnovne škole, a Tanja prvačić. Od toga dana, više nisu išle u školu. Te noći na grad su pale minobacačke granate. Ispalili su ih zlotvori sa brda iznad Sarajeva“, priča Suzana Đozo za DW.

Poput mnogih drugih građana Sarajeva, i Suzana Đozo je mislila da će sve brzo proći. „Ujutro smo otišli na Baščaršiju da vidimo štetu. Na stan moje koleginice Enise Aljušević, pala je granata. Stare trgovke su bile porazbijane. Nisam mogla da verujemo da se to događa mome gradu, iako su već do tada napadnuti i popaljeni Bijeljina, Bosanski Brod, gradovi na Drini. Bošnjaci su ubijani, ali mislila sam: sve je to daleko i ne može se to desiti ovde u Sarajevu. A onda je rat počeo i u našem glavnom gradu. Muž, koji je do tada radio u sarajevskoj ’Hidrogradnji’ prijavio se kao dobrovoljac da brani grad. Ja sam išla na posao u RTV-dom na Radio Sarajevo vozilom koje je jurilo raskrsnicama po kojima je pucao snajper. Išlo se na posao i za vreme žestokih granatiranja. Srećom, granate i snajperi promašili su i mene, i moju decu, i moje najbliže, u toj klanici u kojoj je tokom tri i po godine opsade ubijeno više od deset hiljada Sarajlija“, kaže Suzana Đozo.

25 Jahre nach dem Kriegsbeginn in Sarajevo

Spomen ploča posvećena Suadi i Olgi

Deca Sarajeva

U Sarajevu je tokom rata poginulo ili ubijeno više od 11.500 ljudi. Snage „bosanskih Srba“ (bivša Vojska Republike Srpske i MUP RS) lojalne Radovanu Karadžiću, u glavnom gradu BiH ubile su i 1.600 dece. „Naša su deca ubijana planski, ciljano“, kaže za DW predsednik Udruženja roditelja ubijene djece Sarajeva Fikret Grabovica. „Od 1.600 ubijene dece, svako deseto je ubijeno snajperom. Jasno je da onaj ko ispaljuje smrtonosni hitac iz snajpera, tačno zna u koga puca“, kaže Grabovica.

Jedna od prvih sarajevskih žrtava bio je i šesnaestogodišnji Samir Mišić, učenik Policijske škole na Vracama. I on je ubijen 5. aprila 1992. godine, kada su paravojne formacije SDS-a, predvođene odmetnutim pojedincima iz MUP-a BiH pod komandom Milenka Karišika, napale školu na Vracama. U napadu su učestvovali i tenkovi JNA. Šestog aprila 1992. godine Evropska unija i Sjedinjene Američke Države priznale su nezavisnost BiH. Istog dana srpske paravojne formacije počele su otvorene artiljerijske napade na Sarajevo.

Zločin i kazna

„Aprila i maja 1992. godine Karadžićeve snage su na sarajevskom ratištu angažovale preko 15.000 ljudi“, kaže čovek s početka naše priče, danas sarajevski profesor odbrane i sigurnosti Nedžad Ahatović. On podseća da je bivša JNA u to vreme samo u gradskim kasarnama imala oko 5.000 vojnika i oficira, oko 2.000 oruđa raznih kalibara i oko sto tenkova i transportera.

„Početkom rata, srpske paravojne snage i bivša JNA su na jedan kilometar sarajevskog fronta imale oko 35 oruđa. Najveća koncentracija oruđa u istoriji ratovanja do tada je zabeležena u bici za Berlin 1945. godine kada su ruske snage na kilometar imale po 25 oruđa“, kaže Ahatović. Nakon rata, Međunarodni sud pravde za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal), pravosnažno je osudio mnoge vojnike i oficire bivše VRS zbog ratnih zločina, uključujući one počinjene u Sarajevu tokom opsade. Među njima su i nekadašnji komandanti Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS Stanislav Galić, koji je osuđen na doživotnu robiju, te Dragomir Milošević koji izdržava kaznu od 29 godina zatvora. Za najteže ratne zločine počinjene u Sarajevu tokom opsade 1992-1995, optuženi su i bivši predsednik RS Radovan Karadžić, te komandant VRS-a Ratko Mladić. Obojica u Haškom zatvoru čekaju kraj sudskog procesa i pravosnažne presude.