Da li je to papa promene?

Još jednom se potvrdilo staro pravilo: onaj ko ode na konklavu kao papa, sa nje se vrati kao kardinal. Naime, ni jedan od glavnih kandidata nije izabran. Izabran je jedan dušebrižnik, poznat po svom jednostavnom životu i velikom humanitarnom angažmanu. Argentinski kardinal Horhe Mario Bergoljo je treći papa trećeg milenijuma. Taj isusovac uzeo je ime Franja. (Iz Vatikana su upozorili da mu je samo to ime sve dok se ne pojavi papa koji će opet uzeti ime Franja, mada su mu svi mediji sveta u početku nadenuli ime Franja I. op.prev.)

U svojoj domovini pokazao je da je blizak ljudima i da poznaje brige i potrebe siromašnih. Već i to je za katolike favela i drugih sirotinjskih predgrađa čitavog sveta znak nade. Naročito je u Latinskoj Americi bila raširena želja – imati papu koji će biti blizak svakodnevnom životu.

I ovaj naslednik apostola Petra je konzervativan: to ne čudi naročito, jer obojica prethodnih papa su preko 35 godina imenovali isključivo konzervativne biskupe za kardinale. Franja se, dakle, jedva može smatrati reformatorom kakvog žele mnogi kritičari crkve. Taj isusovac je u mnogim prilikama i veoma jasnim rečima osuđivao socijalne razlike, ali je i blizak izuzetno konzervativnoj katoličkoj organizaciji „Comunione e Liberazione“. Teologija oslobođenja i njemu je bio predmet za srdžbu. Može li takav papa da dovede u pitanje temeljne stavove katoličke crkve?

Gigantski problemi pred novim papom

Može li se ovom papi čestitati na izboru? Zadaci i problemi koji čekaju ovog 76-godišnjaka su gigantski, u pravom smislu te reči. Kao prvo, njegov zadatak mora da bude vraćanje poverenja. Skandali sa zlostavljanjem dece u katoličkim institucijama teško su narušili ugled crkve i, pre svega u zemljama Zapada, prouzrokovali masovno napuštanje crkve.

Ovaj papa morao bi da se prihvati, već davno potrebnih, reformi unutar crkve. Problemi nipošto nisu svuda isti: Nemce naročito zanimaju teme koje ni nemački papa nije želeo da reši, od neravnopravnog odnosa laičkih crkvenih udruženja prema sveštenicima, uloge žena u crkvi, pitanja celibata i odnosa prema evangelističkoj crkvi. Ali i uopšte, odnos crkve prema drugim verama – izuzetno je osetljivo pitanje. Tu je i pitanje odnosa prema sprečavanju začeća, i tako dalje, i tako dalje...

I u samom Vatikanu ima mnogo toga što treba rešiti. Afera „Vatiliks“ uverljivo je pokazala brojne spletke i intrige iza zidina crkve i u velikoj meri potvrđuje utisak da papa Benedikt XVI na kraju više nije držao kormilo crkve.

Ne, novom poglavaru 1,2 milijardi katolika ne može se pozavideti na njegovom poslu. Već i sam njegove godine bude sumnju da je to čovek budućnosti. Pre se nameće zaključak da su kardinali opet izabrani papu kao „prelazno rešenje“, a ne nekoga ko će kročiti novim stazama. Možda je konklava, s obzirom na stanje u katoličkoj crkvi, propustila priliku. Ali ponekad vera zaista može da pomera planine.

Komentar: Klaus Kremer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković