„Crveni jaguar“ Miljenka Jergovića - Skliznuće u „poludistopiju“ | Izbor iz štampe | DW | 24.10.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

književnost

„Crveni jaguar“ Miljenka Jergovića - Skliznuće u „poludistopiju“

Nemački književnik Niko Blojtge u prikazu romana Miljenka Jergovića „Crveni jaguar“ u minhenskom dnevnom listu Zidojče cajtung pronalazi reči hvale ali i kritike – završni deo knjige mu je pokvario inače dobar utisak.

Miljenko Jergović, 2018.

Miljenko Jergović, 2018.

Nemački književnik Niko Blojtge prikaz za Zidojče cajtung počinje opisom početka romana. Geleri granata su posle rata ispadali iż tela ranjenih kao mlečni zubi iz dečijih usta. Ili – kao da su sećanja pronalazila svoj put do površine svesti. Potom autor kaže da je Miljenko Jergović veliki sprovodilac vivisekcije slika u našim glavama.

“To su slike kojima ne možete pobeći. Predrasude hranjene strahom i mržnjom, iskrivljene slike, kako Jergović na jednom mestu piše, koje redovno provaljuju i određuju ukupnu percepciju”.

Autor prikaza kaže da je od njegovog romana “Buik Rivera” iz 2002. Jergović tematizovao samoidentifikacione i identifikacione metode pripisivanja i etiketiranja kao „Hrvat“, „Srbin“, „Bošnjak” koja se ekstremno nacionalistički instrumentalizuju.

“U mnogim svojim pričama i romanima Jergović je pokazao kako su se te iskrivljene slike razvijale preko jednog veka, kako bi ostvarile krvavi vrhunac u jugoslovenskim konfliktima devedesetih, ali i kako se njihova snaga od tada stalno dalje razvija”.

Niko Blojtge konstatuje da Jergović ovaj način gledanja dodatno zaoštrava u svom novom romanu. “On svoje pripovedanje pokreće sa dve strane. Sa jedne strane je Zoran. On i njegova žena Borka su pola života osećali na svojoj koži šta znači kada vas u Sarajevu identifikuju kao Srbina, izoluju vas i stalno vam iznova prete. Dovoljno je da kaže svoje ime. Ono što im određuje život od tog trenutka jeste strah. Kako bi učinili nešto protiv tog straha, ne suočavaju se sa njim, već prihvataju uloge koje im namenjuju, pa i više od toga, ispunjavaju ih na idealana način. Ali ta strategija nije uspešna. Pokolebaju se i odlaze u Beč, kako bi živeli život u kojem ništa više ne podseća na njihovo poreklo. Ali i u Beču prorade stari šabloni čim Zoran sretne „zemljake“, na primer iz Hrvatske. Kako Jergović opisuje početak delovanja duboko usađene strukture predrasuda jeste umetnost za sebe“.

Autor prikaza opisuje kako Jergović u priču uvodi lik koji se zove Ante Gavran po nadimku Ćumur. On je Hrvat koji je odrastao u teškim okolnostima i bio u popravnom domu jer je napisao parolu Ante Pavelića na svežem betonu. Gavran kao vojnik dogura do generala koji će odigrati važnu ulogu u ratu u Bosni i Hercegovini. U prvom licu Gavran progovara o svojoj ljubavi prema Paveliću.

Prema autoru prikaza tako se čitalac povezuje sa načinom doživljavanja sveta likova, njihovim misaonim tokovima, pa i predrasudama. Ćumurovog sina udara Zoranov auto, navodi autor prikaza, a potom procvetaju neprijateljstva koja postoje i na fudbalskoj utakmici koja se tog avgustovskog dana odigrava između Hrvatske i Srbije.

„Višestruko pominjanje broja "20XY" pojašnjava nam da roman klizi u poludistopijski scenario. Ono što sledi je faza stalnih izgreda koji se podgrevaju stalnim huškanjem na društvenim mrežama, faza koju će posle sažeti pod pojmom „pogrom”. Jergović povezuje analizu nacionalističkog načina mišljenja sa studijem slučaja o pitanju koju ulogu imaju kanali komunikacije koji određuju postfaktičku eru. Dovoljan je talas jedostranih ili naprosto pogrešnih vesti – i mržnja provali. Koliko god su uverljive priče Zorana i Ćumura, toliko je problematičan ovaj treći deo knjige.

U njegovu snagu spada činjenica da je napisan kao neka vrsta izveštaja. Tako on čini protivtežu subjektivnim pričama Zorana i Ćumura. Jergović inscenira različite izvore i vrste teksta, meša istorijske i izmišljene podatke - sa tim oponašanjem dokumentarizma on istovremeno pokazuje, koju snagu mogu imati one tehnike, čiji neuspeh on na nivou štofa opisuje. Kao da želi da pripovedanje učini snažnim u odnosu na sve tviteraške rečenice i brze vesti. Ali nije jasno ko u tom završnom delu u stvari govori. Aranžer materijala? Neki odnekud iskrsli izveštač? U svakom slučaju neko, ko ispod ruke u rečenice ubacuje komentare i vrednovanja. Osim toga Jergović sve više radi sa nizovima koji radnju pire u najrazličitije krajeve sveta i tako razvodnjavaju”.

Autor najviše zamera Miljenku Jergoviću kolebanje između opisa i satire i na kraju kaže da to stalno kruni tvrdo jezgro njegove knjige i pametne književne analize.

Priredio: Dragoslav Dedović

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu