Crni muški bicikl marke "Partizan" made in Yugoslavia

piše: Dragan Aleksić

Napravljen sam na severu Jugoslavije, u Subotici, u fabrici bicikala “Partizan”. Proveo sam dva meseca u magacinu a onda su nekoliko nas utovarili u kamion i odvezli u južni Banat, u Belu Crkvu. U “Trgobanatovoj” prodavnici broj 19, zvanoj “Kod Šotića”, proveo sam tri dana. Tačnije dva i po. Trećeg dana, posle podne, u pola četri, čim se prodavnica otvorila došao je učitelj Borko i kupio me. Malo me zagledao, pritisnuo ručnu kočnicu da vidi da li se dobro vraća, proverio kako dinamo naleže na gumu zadnjeg točka, seo na mene i odvezao se, tri-četri metra dalje, do kase.

Učitelj Borko, zvani “Bora-četvorka”, jer je više od dvadeset godina igrao desnog halfa za fudbalski klub “Radnički”, bio je fin čovek i dobar vlasnik. Pazio me je i mazio tri godine. Prao me je, brisao, glancao, podmazivao, proveravao pritisak u gumama. Držao me je pod strehom, blizu prozora. Pored je bio red saksija sa muškatlama. Dvorište je bilo sunčano a pod strehom hladovina. Nikad mi se nije probušila guma, nikada nisam pao na zemlju, ništa me nije nikada ogreblo, podmazivana mi je prednja i zadnja osovina. Učitelj Borko je znao sa biciklama. Jednom su mi u školi ukrali poklopac zvonca. Učitelj Borko je na velikom odmoru oko sebe okupio nekoliko starijih dečaka i rekao im da je neko pozajmio njegovo zvonce. Voleo bi da mu se sutra zvonce vrati ili će neki kojima su pojedine ocene između 1 i 2 verovatno da dobiju jedinicu. Sutradan je moj sjajni poklopac zvonca bio na svom mestu.

Posle tri godine, u istoj onoj prodavnici gde sam ja kupljen, učitelj Borko je kupio crveni “Tomosov” moped, trobrzinac, sa ručnim menjačem. Od tada je vozio svoj motor, brinuo o njemu kao što je nekada o meni, a ja sam odmarao pod strehom. Dobro sam izgledao, ‘skoro kao nov’. To je primetio i moler Ranko “Grlica” koji je krečio kuću. Po završenom poslu, umesto novca, zatražio je mene. E, tad su za mene počeli teški dani. Ranko je na mene kačio kofe, valjke, četke, kratke i duge, velike i male lotre, kutije sa bojama i flašama razređivača. Sa kofa je često po meni kapala farba, pa sam ubrzo postao šaren. Ranko nije brinuo gde me ostavlja; bivao sam na kiši, snegu, peklo me sunce. Počeo sam da rđam na nekim mestima, a lanac je ceo bio požuteo. Iskrivili su se prednji i zadnji blatobran i počeli pomalo da landaraju. Ranko je ujutru, u podne i uveče pio u kafani “Kasina”, gde su se okupljali majstori. Ujutru bi pre odlaska na posao popio dve-tri rakije i razgovarao sa električarima, vodoinstalaterima, prevoznicima, koji su kao i on odatle kretali na rad ili čekali da ih neko potraži i ponudi posao. Noću je u kafani bilo veselo, trošio se zarađeni novac. Mene je naslanjao na banderu ispred kafane, što je grebalo moj sic. Uveče, ako je kraj bandere već bilo naslagano više bicikla, mene je Ranko naslanjao uza zid ili, što se dešavalo ako je zbog nečega bio ljut, ako bi mu neki kolega preuzeo već ugovoren posao, ili ako bi ga ostavila neka od žena što su dolazile i odlazile iz njegovog života i neuredne kuće uz reči da je jalova pijandura, samo tresnuo kraj trotoara. Bolno za mene. Tako mi je jednom prilikom bila razbijena lampa. Dešavalo se noću da pijani gosti koji izlaze iz kafane zastanu i pišaju po meni. Oni koji su mrzeli Ranka pišali su po ručkama i sicu. Muka moja i poniženje.Jedne su me noći, ispred kafane, ukrala tri mangupa iz obližnjeg Popravnog doma. Jedan je vozio, drugi sedeo na paktregeru a treći, najmanji, na štangli. Pojurili su sporednim, mračnim ulicima prema izlazu iz grada, prema putu za reku. Vozili su se do reke i nazad. Menjao se vozač, pa opet do reke i nazad. Vozili su kako su znali i umeli, nisu zaobilazili rupe, a nekoliko puta su se sva trojica ispružila po prašnjavom putu a i ja sa njima. Nastavljali su da se voze pustim putem. Jedan je jauknuo kad mu je stopalo upalo u spice zadnjeg točka. Napokon im je dosadilo, pa su se približili gradu. Bojeći se da ih ne uhvati milicijska patrola, mene su bacilli u jarak kraj puta.

Ležao sam dva dana u zatravljenom jarku. Bilo je u mojoj blizini smeća, mrtvih kokošaka, pasa i mačaka. Smrdela je trulež. Tokom noći padala je kiša, a sledećeg jutra po meni su se razmileli puževi. Drugog dana, u rani sumrak, primetio me je penzioner Živan “Strvinar”, koji je krenuo ka reci gde je imao baštu i kolibu. Okrenuo se na sve strane da osmotri vidi li ga neko, pa onda sišao do mene, uhvatio za štanglu i korman, i izvukao me na put. Opet je pogledao oko sebe, pa kako nikog nije video, a već se skoro i smrklo, brzo me zajahao i krenuo ka svojoj kolibi. Proveo sam noć iza kolibe, prekriven starim džakovima. Sledećeg dana moj novi vlasnik prislonio me uz drvo blizu kolibe, oprao, zategao šrafove na blatobranu, prišrafio levu pedalu, skinuo razbijeno mačije oko sa zadnjeg blatobrana i prednju lampu što je visila sa kormana. Zatim mi je obojio ram i blatobrane tamnozelenom bojom. Dok sam se sušio, primetio sam na zidu male kolibe točkove, prednje viljuške, pedale, lančeve, siceve, paktregere što si visili o velikim ekserima ili pobodenim starim turpijama.

Sutradan ujutru, penzioner Živan i ja smo bili na pijaci, u delu gde se prodavala stara roba. Ja sam bio na prodaji. Na pijaci gužva, mnogo sveta, prodavalo se sve i svašta. Malo je kupaca zastalo kraj mene. Neki su me samo kratko pogledali, a retki i pitali za cenu. Ali me niko nije kupio. Prolazili su sati, prošlo je podne i kupci i prodavci su polako počeli da se razilaze. Kad sam već pomislio da neće niko da me kupi, zastala su jedna zaprežna kola ispred mene i penzionera Živana. Konj je podigao rep i počeo obilno da mokri po debeloj prašini. Na sedištu kola su bili mladi seljak Toza “Prca”, sa kajasima u ruci, i njegova žena, zabrađena šarenom maramom, Vlastenka, zvana “Maca”, iz obližnjeg sela. Toza me je malo gledao, a onda slobodnom rukom sa dna kola podigao uvis par kokošaka svezanih nogu. Neprodate kokoške lepetale su krilima i krivile vratove. Toza je ponudio Živanu svoje kokoške za stari bicikl. Penzioner Živan je skinuo kačket, počešao se po glavi, malko još razmišljao, pa me onda podigao uvis i spustio u seljakova kola. Uzeo je svoje kokoške i krenuo lagano kroz pijacu do puta za reku i njegovu kolibu.

Obradovali mi se Tozini sinovi , Sava i Trajan, a i sva deca iz ulice. Svi mali, pa nisu mogli normalno da voze, nego se krivili ispod štangle. Padali oni i ja. Jedni se smejali drugima, drugi vikali da je njihov red, najmlađi plakali od bola i istresali sline u prašinu. Ali bili su uporni, ustajali su prašnjavi i izgrebani, uspravljali me, pa ponovo niz ulicu. I tako svakog dana, osim nedelje, gotovo celog leta. Opet su počeli blatobrani da landaraju, jedna pedala je ispadala, pa su je dečaci vraćali na mesto. Krajem leta probušila se guma na prednjem točku i to je bio - kraj. Toza nije želeo da krpi gumu. Skinuo je prednji točak i dao sinovima da ga teraju niz ulicu. Otad, ja više nisam bio ja. Ono što je ostalo od mene, Toza je odneo na groblje.

Na kraju sela je groblje oko kojeg raste živica nejednake visine i širine. Ona odvaja svet živih od počivališta mrtvih. U živici je nekoliko većih ili manjih rupa. Kroz njih seoski kerovi ulaze na groblje, pa tamo zapišavaju krstove i jedu hranu koju ožalošćeni ostavljaju pokojnicima za dušu. Grobovi Tozinih predaka su uz samu živicu, kraj jedne poveće rupe u rastinju. Toza me je postavio uz živicu i ja sam, svojim zadnjim točkom, lancem, zupčanikom, ramom, zatvorio otvor na njoj. Tu više ne prolaze kerovi, a ni mačke, niti zimi lisice.

Sada sam tu, na ivici groblja, izrasle su stabljike kroz mene, ispreplele se grane kroz moje spice na zadnjem točku i paktreger. Gledam pogrebe, ožalošćene ljude, žene i decu kako plaču, slušam narikače. Čujem limenu muziku, popa koji opeva, pominje vrline pokojnog, nabraja imena ožalošćene familije. Gledam uvek gladne pse kako njuškaju okolo, mačke koje se pare na nečijem grobu, Cigančiće koji traže cigarete kraj krstova, ostavljene za pokojnika. Gledam lovce što preko groblja krate put do obližnje šume, gledam leti ludog Jocu kako po najvećoj žegi, između dva i tri sata, obilazi spomenike sa slikama umrlih žena. Kad mu se neka svidi, stane ispred nje, pa spusti pantalone i gaće.

Gledam zimi, u suton, mladu lisicu kako se oprezno šunja između spomenika, kako gricka ostatke neizgorele sveće.