Crkva pokušava da zataška zlostavljanja

U januaru 2010. nedeljnik „Špigel“ piše o brojnim slučajevima seksualnog zlostavljanja dece pod okriljem Katoličke crkve – počinioci su sveštenici, monasi, pa čak i zaposleni vaspitači. Kao mračan primer u Nemačkoj se u tom kontekstu najčešće spominje „Kanizijus koledž“ u Berlinu. Nemački biskupi obećali su da će rasvetliti slučajeve zlostavljanja i da će žrtvama dati obeštećenje. Prošle su tri godine, a razmere seksualnog zlostavljanja još uvek nisu poznate. Zbog toga je Centralni institut za kriminologiju Donje Saksonije dobio nalog da rasvetli ceo slučaj. Međutim, čini se da je istraživački projekat propao, jer Katolička crkva želi da prekine saradnju, prenosi „Zidojče cajtung“ u intervjuu sa šefom instituta Kristijanom Fajferom:

Gospodine Fajfer, da li je crkva htela da vas cenzuriše?

Fajfer: „Da, definitivno. Prvih četiri ili pet meseci projekt je bio aktivno podržavan,a onda su odjednom iz nadbiskupije Minhen i Frajzing stigli predlozi za izmenu ugovora o projektu. Tražili su od nas, nedvosmisleno, da svi tekstovi pre objavljivanja moraju kod njih na odobrenje i da oni imaju pravo da zabrane objavljivanje.“

Kako ste na to reagovali?

„Rekli smo da to nikako ne ide, da se o akademskim slobodama ne pregovara. Predložili smo da posle svakog poglavlja crkva dobije prostora da iznese svoje viđenje, štampano u kurzivu, tako da se jasno odvoji od našeg teksta, ali to im nije bilo dovoljno. Oni su čak svoje zahteve proširili. Na kraju, u jednom pismu upućenom svim biskupima oktobra prošle godine, rekao sam da mi želimo ovaj projekt, da imamo valjani ugovor i da nema razloga da se ne nastavi sa radom. Odgovora nije bilo.“

Da li ste zvanično dobili otkaz saradnje?

„Ne, ali će sigurno stići narednih dana. To je najavljeno.“

Najavljeno? U kom obliku? Jeste li telefonirali sa nekim iz Katoličke crkve?

„Ne. To mi je saopšteno u direktnom razgovoru: ako nismo spremni da potpišemo sporazum o ćutanju u vezi sa svim što se ovde događalo, onda će nam otkazati saradnju.“

Da li ste, u periodu dok je saradnja postojala, otkrili nešto što tereti katoličku crkvu, tako da su biskupi već bili u stanju da stvore sliku o rezultatu projekta?

„Ne, dosadašnji rezultati istrage nisu izneli nikakve opipljive dokaze na videlo.“

Izrazili ste sumnju da su biskupije namerno uništile dokumente?

„Da, navodno postoji pravilo po kojem se uništavaju dokumenti, deset godina posle osude sveštenika. To nam nisu jasno stavili na znanje, to da li to pravilo postoji ili ne. Javnost nije bila obaveštena o tome jer je u ugovoru o projektu dogovorena analiza dokumenata unazad, sve do 1945. To uopšte nije moguće, ako su dokumenti uništavani svakih deset godina. To pravilo očigledno nije bilo ranije primenjivano. A onda smo dobili informaciju iz crkve: da, ranije nije bilo primenjivano, ali su neke biskupije sada uništile dokumente. U pismu biskupima skrenuo sam pažnju na to i pitao ih da mi kažu u kojim biskupijama su dokumenti uništeni. Možemo nastaviti sa radom samo ako znamo gde su 'rupe'. Na to pismo od oktobra prošle godine nema odgovora.“

Onaj ko odlučuje o pravilima je onaj ko je dao nalog za ceo projekat i onaj ko ga plaća: to je u ovom slučaju Nemačka biskupska konferencija. Možda ste niste držali pravila, možda niste ispunili zahteve?

„Ne, ja sam ispunio sve zahteve. Ja sam samo nedvosmisleno dao do znanja da neću dozvoliti da nas cenzurišu. Ali obaveze iz ugovora smo ispunili i nikada i nije bilo kritike na račun našeg naučnog rada.“

Kako onda objašnjavate promenu stava crkve prema vama i projektu?

„Strahom crkve od onoga što bi se otkrilo u pojedinačnim slučajevima. Odjednom su se uplašili javnosti. Postalo im je jasno, tokom priprema, da radimo krajnje ozbiljno i temeljno. Glavnu ulogu u torpediranju projekta ima biskupija Minhen i Frajzing.“

Gospodine Fajfer, da li će te sada dobrovoljno nastaviti rad na ovom projektu?

„Naravno! Po nalogu savezne vlade, pretprošle godine ispitali smo 11.500 ljudi da li su bili žrtve zlostavljanja. Na taj način dobili smo podatke o 500 žrtava koje su zlostavljali nastavnici, roditelji i članovi porodice ili bilo koja druga lica. Sada bismo hteli da te podatke uporedimo sa podacima onih koji su bili žrtve zlostavljanja sveštenika i nadamo se da će se što veći broj ljudi uključiti u to dobrovoljno istraživanje: da će nam dakle pisati, a mi ćemo im poslati upitnike, naravno garantujući im anonimnost.“

Autori: Dirk Miler / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković