Citat, parafraza, integritet

DW: Vaša koleginica sa Fakulteta političkih nauka Snežana Đorđević bila je u komisiji za doktorat ministra Stefanovića. Ona je rekla da su srpski standardi „daleko ispod standarda Oksforda i Kembridža“ te da je Stefanović „samo parafrazirao“. Da li standardi srpskih univerziteta zaista dozvoljavaju parafraziranje bez navođenja izvora?

Zoran Stojiljković: Jasno je da ne dozvoljavaju, u pitanju je vređanje zdravog razuma. Naši standardi možda nisu tako tvrdi, ali i ovde postoje procedure. Postoje programi za proveravanje originalnosti rada – kada moji studenti brane master radove meni asistenti sugerišu da li je rad 20 odsto sumnjiv pa se može popraviti ili je 40 odsto sumnjiv kada kandidatu kažemo doviđenja. Kod doktorata kandidat potpisuje izjavu u kojoj garantuje da je rad originalan i samostalan te da je valjano koristio literaturu i navode. Sva ta dela su u bibliotekama dostupna javnosti pre i posle odbrane rada. Meni je recimo neverovatno da niko ne može da dođe do master rada predsednika Tomislava Nikolića.

Dakle, ne može se reći da je doktorand, eto, samo malo parafrazirao?

Znate, niko od nas nije barbarogenije koji će otkriti toplu vodu. Svi pišemo na osnovu literature, ali pravila korektnosti postoje. Možete parafrazirati, ali je korektno da kažete u ovom delu pozivam se na teze iz tog i tog rada. Ako direktno preuzimam i citiram, onda to moram da navedem. Treba izbegavati duge navode da teza ne bi postala herbarijum cveća sakupljenog po različitim livadama. Moguće je – i to ne govorim u Stefanovićevu odbranu – da je maha uzeo manir da se neprecizno navode izvori, posebno u posrednom preuzimanju. Ili neprecizno preuzimanje elektronskih izvora, to vam je posebna zabava. Možda univerzitet treba da uspostavi više akademske standarde navođenja.

Kakav uticaj ima na mentora i profesore u komisiji kada njihov doktorand tako slobodno citira u radu koji su odobrili?

Koliko znam ne postoje nekakve kazne ili oduzimanje naučnog zvanja, ali mi živimo – kao i estradne zvezde – od ugleda. Niko od nas ne želi da mu se ime dovede u sumnju jer to obara kredibilitet u naučnoj i stručnoj javnosti. Onda će svaka sledeća teza koja se radi kod vas biti cinično i podsmešljivo tumačena u čaršiji.

Osim pomenute profesorke Đorđević, u komisiji Megatrenda sedeli su ugledni profesor Park sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, kao i francuski profesor Šanaron. Da li svi koji učestvuju u radu takvih komisija zaista aktivno čitaju i sugerišu ili neki više služe kao ukras?

Zavisi, ima raznih. Trebalo bi da birate članove komisije koji vama kao mentoru dopunjuju interdisciplinarnost. Recimo, kada imam radove iz oblasti medija volim da pozovem kolegu Zorana Slavujevića, koji na svaku moju primedbu ima da doda još deset – jednostavno barata tom tematikom. Ali imate i članove komisije koji ćute, osim ako ima grubih grešaka. Ipak je najveća odgovornost na mentoru. Često su članovi komisije u nezgodnoj poziciji – ne vide rad pre nego što je mentor napisao pozitivno mišljenje i pre nego što je rad umnožen. Priznaćete, tada je već kasno.

Osim toga, ovde postoji disbalans moći i prisustva u medijima između političara i takozvanih akademika. Zbog toga nažalost na privatnim – ali i državnim fakultetima – imate profesorčiće koji vole da se nađu pri ruci pripadnicima političke elite. Prosto trče da im budu u komisijama i da im učine uslugu. Problem je ta trgovina uticajem – ljudi su u komisijama za političare i razmišljaju valjaće mi.

Da li se sada postavlja i pitanje ukupnog kvaliteta Megatrenda kao obrazovne ustanove? Deo javnosti otvoreno govori da su privatni fakulteti mesto gde platiš paprenu školarinu i tako završiš posao.

To je pitanje akreditacije i kontrole kvaliteta, to bi država trebalo da proverava povremeno. Ne kažem da su mi automatski sumnjivi privatni fakulteti, ali mi je indikativno da se kod nas na master programe upisuju neki njihovi studenti uz tihu konstataciju da bi voleli da imaju zvanje mastera na kredibilnijoj instituciji.

Premijer Vučić je rekao da „gluplje obrazloženje u životu nije čuo“ – misli se na tekst mladih akademika iz Velike Britanije koji su dokazivali da je Stefanovićev rad pun prepisanih delova. Da li takva reakcija premijera uliva poverenje da će stvari biti isterane na čistac?

On je odgovoran čovek pa nikako ne razumem tu vrstu izjave. Tako se ne komunicira u akademskom i tolerantnom društvu, čak i ako sa nečim niste saglasni. I ponoviću – ako je tačno da je master rad predsednika Nikolića nedostupan javnosti, to je takođe na nivou skandala.

Zbog sličnih propusta – manjkavosti pri citiranju – dvoje nemačkih ministara su prethodnih godina podneli ostavke. Često se kaže da je ostavka moralni čin… ima li u Srbiji takvog morala?

Ovde su pitanja političke celishodnosti daleko iznad pitanja integriteta. Za sada je neviđena ostavka iz tih razloga. Nema ostavki ni onda kada niste individualno odgovorni, ali ste recimo tolerisali neku pojavu u vašem resoru. Ovde se igraju igre koalicionih aranžmana i nameštanja. Da li Vam je verovatno da danas neki srednji partijski šraf, kojem se sve smuči, odluči da podnese ostavku? Nije, jer su partije hijerarhijski ustrojene.

Jedini način da se to izmeni bila bi inicijativa da svi koji se kandiduju za zakonodavnu i izvršnu vlast podnesu izveštaj. Tu bi pisalo da je neko završio fakultet, magistrirao ili doktorirao tek kada je postao poslanik te da nema nijednog školskog druga ili drugarice koji može da potvrdi da je nešto polagao. Da je bio u upravnom ili nadzornom odboru preduzeća koje je puklo, kolike je imao tantijeme, da li ima privatno vlasništvo i na koga ga je preneo. E onda bi to bila druga stvar.

Poslednjih dana je napadan sajt Peščanika, kao i ranije portali koji su kritikovali vlast zbog reakcije tokom poplava. Da li je kritika zabranjena?

Nije, nema tih dimenzija. Kritička reč ne može da se zabrani, oni koji hoće da misle svojom glavom – misliće. Manje će ih doduše zvati u neke emisije elektronskih medija koji se lakše mogu kontrolisati, ali to je vrsta testa. Međutim, to je suludo jer se zna da se ne može ukrotiti razmena informacija na novim medijima, posebno društvenim mrežama. Svi koji misle da može, neka pogledaju u kojoj meri je za poslednjih sedam ili osam godina povećan broj ljudi koji aktivno koriste internet i mreže. Radi se o milionima. Sigurno postoji bar pola miliona mladih koji ne igraju igrice ili vire u tuđe profile nego aktivno koriste mreže. To su obrazovani, urbani, aktivni ljudi koji formiraju javnost. Imati problem sa njima je ozbiljan problem.

Ali ipak internet ima tek polovina građana, a svaki glas se broji jednako. Elektronski mediji, koje ste pomenuli, i dalje ubedljivo prednjače. Kako onda utiče recimo jedna emisija na „Pinku“ koja je upriličena da bi se dokazalo kako u Srbiji tobože nema nikakve cenzure?

Nije naš narod bez neke političko-kulturne matrice. Čim počnete da pričate da cenzure nema, svaki po prirodi ciničan i sumnjičav građanin i građanka će pomisliti gde ima dima ima i vatre. Kada se neko upinje da dokaže da nema cenzure, onda očito postoji određena klima. Ali osnovni problem je da ljudi koji se bave profesijama poput Vaše i moje, a nemaju integriteta i građanske kuraži – nemaju tu šta da traže. Ipak se na kraju ustanovi ko je imao integritet, a ko nije.

Doktor Zoran Stojiljković predaje političku sociologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Među njegovim značajnijim delima su „Partijski sistem Srbije“ i „Rečnik demokratije“, a uredio je i publikaciju „Uloga sindikata u tranziciji“. Član je predsedništva Jugoslovenskog udruženja za političke nauke i potpredsednik Ujedinjenih Granskih sindikata „Nezavisnost“.