Bundesver pred odlazak u Liban - Natasa Kampus pred kamerama

O tome ugledni minhenski regionalni dnevnik «Zidojče cajtung» piše: «O predstojećoj vojnoj akciji Bundesvera u Libanu kancelarka je pregovarala kao da je reč o izjednačavanju strukture rizika prema morbidnosti, o nekoj od nijansi reforme zdravstva. Možda su njene uspavljujuće reči pune floskula bila taktika zataškavanja opasnosti u koju se šalje Bundesver; bila bi to, međutim, neodgovorna taktika. U vojnu misiju sa ovakvim istoricitetom jedna zemlja i njeni vojnici se ne šalju uz lepe besede. Onaj ko «budućnost ne želi da troši, već da je gradi», što je specifično zanimljiv eshatološki izraz same kancelarke, morao bi i sam da ima šta da kaže o izgledu budućnosti. Na mestu gde bi trebalo naći kancelarkin rukopis – stoje samo tri krsta», piše «Zidojče cajtung».

List «Kiler cajtung» objavio je komentar iz koga izdvajamo ove redove: «Savezna mornarica ne može da spreči šverc oružja preko mora patrolirajući 13 kilometara od obale. UNIFIL neće moći da se stara o obustavi vatre ako ne bude smeo da razoruža Hezbolah niti da kontroliše sirijsko-libansku granicu. Tako mirovne snage ostaju bezubi tigar. Pod tim uslovima Bundesver u Libanu nije ništa izgubio. Savezna vlada bi trebalo da insistira na obezbeđivanju uslova za promišljen mandat ili da kaže: ne», piše komentator lista «Kiler nahrihten».

Minhenski «Abendcajtung» ovako vidi situaciju: «Zahtevi koji se postavljaju pred Bundesver dramatično su se promenili. Vojska je još i pre odluke da se pošalje u Liban bila na putu od branioca zemlje do globalnog tima za bezbednosne uslužne delatnosti. Ona više nikome ne treba za tenkovske okršaje protiv «Ivana u severnonemačkoj niziji» kako je to predviđao hladnoratovski scenario. Zbog toga Bundesver treba reformisati. To što se za nju traži i više novca, refleks jeste, a logično nije; organizacija od 290.000 ljudi koja se pod pritiskom nađe već kada se negde angažuje samo njih 10.000, ima problem», konstatuje komentator «Abendcajtunga» iz Minhena.

Dve nedelje posle bekstva iz blindiranog podruma u kome ju je otmičar držao punih osam godina, Austrijanka Nataša Kampuš dala je svoje prve intervjue za televiziju ORF i dva austrijska dnevna lista.

List «Manhajmer morgen» o tome iznosi sledeće mišljenje: «Ne treba biti psiholog da bi se odgovorilo na pitanje: da li je ovako rao izlaženje pred javnost ispravno. Sigurno da je finansijski gledano trenutak dobro izabran. Sada savetnici mlade devojke mogu za nju da traže više novca. To je potrebno i Nataši, koja je izgubila odlučujuće godine. Ali, može li ona zaista da proceni kakva medijska lavina se valja prema njoj? Odgovor glasi: ne. Utoliko je manje prihvatljivo postupanje tima njenih staratelja», piše «Manhajmer morgen».

I komentator lista «Visbadener kurir» je kritičan: «Najgore zvuči argument prema kome je to u stvari interesovanje za sudbinu i budućnost ove devojčice a ne žeđ za senzacijama s obzirom na okolnosti njenog ropskog života. Tu se radi o istim pervertiranim interesovanjima koji su ranije privlačili ljude da na vašarima gledaju čoveka-slona ili slične kreature. Trag voajerizma se provlači od sirovog predstavljanja srednjeg veka preko šou-prezentacija saobraćajnih nesreća pa do rekordne gledanosti masovnog multimedijalnog društva. Medijski pritisak poslednjih dana na sramotan način pokazuje: Nataša je mogla da utekne svom dušmaninu, ali javnosti ne može», piše «Visbadener kurir».

I evo mišljenja koje smo našli u listu «Ostze cajtung» koji izlazi u Rostoku. «RTL je navodno platio šestocifnre iznos za mogućnost da u najbolje vreme za emitovanje programa predstavi Natašinu sudbinu u nemačkim dnevnim sobama. Biće da je novac opet legao. Najčešće znaju privatne stanice kako se zarađuje na glednosti. ARD je tek nekoliko sati kasnije došao na red, takođe moravši da plati prava na emitovanje novcem poreskih obveznika. To je logika sistema, ali to što se njoj povinovao i javni servis, to nije baš primereno», smatra «Ostze cajtung».