Borac protiv aksioma

Za razliku od svog šefa u pokretu, Pavle Grbović ne kasni, ne puši i umereno psuje. Kosu je skratio jer su mu rekli da liči na holivudskog mafijaša. Ramena kao šifonjer i „samo“ 194 santimetara visine. Malo je to, kaže, kad nisi brz i nisi za pleja, zato je batalio košarku i snove o dresu Sakramento Kingsa.

„Imao sam potrebu da stalno utvrđujem istinu, ko je u pravu, koji argument je bolji“, seća se Grbović dana u srednjoj školi. „Tako mi se nametnulo da studiram pravo. Nisam imao nikakvu dilemu.“

U biografijama koje se vuku po internetu pobrojani su njegovi silni uspesi, pohvale, stipendije kojima se pak ne razmeće kao drugi bivši student Pravnog fakulteta u Beogradu koji je danas predsednik Srbije. Uostalom, Vučić je dogurao do proseka ocena 9,44, a Grbović do 9,67.

„On je izgleda ceo život težio da nekome dokaže nešto. Hteo je da bude najbolji student, pa nije bio, hteo je da bude najbolji huligan, pa nije bio, hteo je da bude najbolji političar, pa 25 godina nije bio ništa“, kaže Grbović sa ironičnim smeškom.

Ne smeje se previše, ne voli histeriju. Posle svakog pitanja gotovo da se mogu čuti zupčanici koji mu se okreću u glavi. Kad nešto ne zna, Pavle kaže da ne zna.

Sa svega 27 godina Grbović mu dođe kao anomalija jedne političke scene gde tipovi koji smatraju sa televizijskih ekrana obično imaju dvodecenijsku kilometražu u politici. Odbornik je u Skupštini Beograda i član Predsedništva Pokreta slobodnih građana, poneko ga već prepoznaje na ulici, a Pavle misli da je to jer je jednom gostovao na RTS-u.

„Mladi su konformisti što se tiče politike. To zahteva napor i želudac. I tu je neizvesnost“, kaže Grbović koji se Pokretu pridružio nakon predsedničkih izbora 2017. „Evo, ja sam u bici, dogurao sam donekle u Pokretu, uža javnost me prepoznaje, ali to baš ništa ne garantuje. Ni meni, ni Pokretu ni Srbiji.“

Stara garda političara, kaže, samo tlapi o potrebi za novim licima, a u stvari nije spremna da otvori ni delić političkog neba za mlade. „Te starije generacije imaju razloga za taj strah – jer, ima u opoziciji mnogo mladih koji će moći da im se suprotstave.“

Za one koji ne bi da budu budale

Pavle misli da je politička scena u Srbiji „kretenizovana“, da se pristalo na teme koje odbijaju ljude, na radikalske metode bavljenja politikom. Niko ne neguje, kaže, dvadesetak odsto biračkog tela. Kakvih dvadeset odsto? Liberalnih? Proevropskih? Pristojnih? Pavle beži od tako prostih epiteta, umesto toga kaže:

„Spustili smo kriterijume do granice dostojanstva. Svašta tolerišemo, i sebi i drugima. Ceo život sam planirao da živim od svog mozga pa ne dozvoljavam da neko misli da sam budala.“

Oni koji ne bi da im se vređa inteligencija, možda to najbolje opisuje ciljnu grupu kojoj PSG teži. Grbović misli da je Pokret posle raskola oko Saše Jankovića – taj je čuvenim grčenjem pokazao da nema dovoljno jak želudac – bio na samrti, i da mu je bio potreban elektro-šok, bilo kakav. Dobili su ga u vidu glumca bez dlake na jeziku.

„Sergej Trifunović je kao da si na ratištu sa bazukom, imaš municije, pucaš, možda ćeš uništiti i sebe i ostale, videćemo. PSG je bio u zapećku, a sa Sergejem je to nemoguće. Kako njega da držiš podalje od javnosti? On je promenio igru.“

Možda je to potrebni iskorak u „populizam“. Tu reč koja se širom Evrope koristi kao psovka Pavle ne smatra strašnom. Valja izaći iz krugodvojaških tema, večitog filozofiranja koje ponekad opterećuje i sastanke vrha PSG, treba delati, prići ljudima.

„Kod ovih na vlasti vođa kaže da se ide kroz zid i ide se kroz zid. I nekad mislim da će pre oni glavom da sruše taj zid nego što ćemo da se mi dogovorimo oko neke nijanse“, priča Pavle.

O čemu bi on govorio ljudima? „Ekonomija, zdravstvo, socijalna zaštita… neka istraživanja kažu obrazovanje, ali čini mi se da pogotovo mlade to interesuje na nivou reklame za Megatrend: 'Završi i pali'. Zanima ih da bude što jeftinije, brže i lakše, a o kvalitetu ne brinu.“

Bojkotom protiv potonuća

Sebe, ako baš mora, zove ekonomskim liberalom, ali bi pre rekao da je „ideološki neostrašćen“. „Kapitalizam podrazumeva da tržištem upravlja nevidljiva ruka. Ali ja je ovde vidim – to je ruka vlasti“, dodaje on. „Ljudima koji hoće pošteno da se bave biznisom ostaje da beže u sivu zonu ili da uđu u tu igru.“

On nije u igri, nije ni u sivoj zoni. Radi u „Građanskim inicijativama“ i stiže da se bavi politikom jer nema porodicu o kojoj mora da brine, pa ima i dovoljno vremena. Da je sreće, kaže, političari bi živeli od dobrog viđenja politike, a ne od mutnih biznisa.

„Nervira me averzija prema profesionalnim političarima. Dakle, trebalo bi da Vučića rušimo od pet poslepodne pa uveče dokle izdržimo i možda vikendom? A on se ovime bavi 24 sata dnevno.“

To čime se Vučić bavi sa radnim vremenom dragstora prelomilo je Grbovića da digne ruku za bojkot. Tako PSG neće ući u Skupštinu iako im ankete predviđaju da bi sa lakoćom preskočili cenzus od tri odsto. To bi bilo „učešće u igrokazu“ i Pavle je uveren da bi PSG potonuo u poslaničkim klupama. Bez izbora neće biti ni budžetskog finansiranja, ali to nije problem – para ionako ni sada nema.

„Mislim da građane ne zanima da ispadnemo moralni tako što bojkotujemo. Zanima ih rezultat. A u ovom trenutku izlazak na izbore ne donosi rezultat i pri tome je moralnije ne učestvovati na izborima. To ne znači da su svi oni koji učestvuju nemoralni“, kaže on.

Mladić satima priča bez fraza koje se čuju drugde, recimo o „pravoj“ i „lažnoj“ opoziciji ili bojkotu kao pitanju svih pitanja.

„Bojkot mora da produbi političku krizu“, kaže. „Jer ako ti relevantna opozicija ne učestvuje na izborima, onda je to kriza. A ako kriza izostane, onda opozicija nije bila relevantna. Kriza ili slom opozicije, to vidim kao win-win situaciju. Ako je opozicija tako loša, onda nema ništa loše u tome da propadnemo pa da nastane nešto novo.“

Zašto danas ne bi priznao Kosovo

Ipak veruje da je bilo pametno što PSG nije hitao sa odlukom o bojkotu već je prvo alarmirao Brisel i dovukao evroparlamentarce u Srbiju. Sada makar obraćaju pažnju, mada Pavle ne gaji iluzije da im je previše stalo.

„Ali im je značajno da Srbija ne bude rupa na tepihu EU, kao što su nekad hteli Radikali. Ne trebaju im ovakve slike odavde. Mora makar da se našminka, da ima obrise demokratije. Čini mi se da se i ti obrisi sada gube.“

Njegovog šefa pokreta bije glas da bi „priznao Kosovo“. A Grbović? Pomalo priča ukrug na hipotetičko pitanje, da li bi priznao Kosovo ako PSG jednog lepog dana osvoji 57 odsto glasova. Pitanje jeste teško, ali i zgodno za izgovore. Postavljam ga još jednom.

„Da li bih priznao nezavisnost Kosova? Pod ovim uslovima nikako“, kaže Grbović. Nije rešeno pitanje crkvenih i kulturnih spomenika, imovine Srba, nema povratnika, niti para od privatizacije preduzeća u kojima su radili. „Izbrisani su. Tamo žive Srbi u strahu – od drugih Srba, ali i od Albanaca. Sa tom vrstom nesigurnosti bi priznanje bilo ne samo nepopularno, nego ne bi donelo išta dobro.“

Uostalom, Pavle misli da bi svođenje pitanja Kosova na priznanje opet bila igra po Vučićevim notama. Čoveka koji je sada usud Srbije, kaže, ne treba pobediti nego prevazići. Izaći njegovih koordinata, ne dozvoliti da Vučić bude aksiom.

Opozicioni političari, kaže, često liče na analitičare, a ne na takmace. „Pa naše takmičenje postaje ko će da napiše duhovitiji tvit ili ko će bolje da objasni da ovo nije normalno i da je režim zločinački. Moraš da dovedeš sebe u situaciju da Vučić nije opravdanje tvog postojanja. Videli smo da Vučić može da postoji bez opozicije, a može li opozicija bez Vučića?“

U okviru serijala „Nova lica“ u narednih nekoliko nedelja DW će predstaviti nekoliko mladih ljudi koji se politički angažuju u Srbiji. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android