„Blasfemija mora biti dozvoljena“

DW: Pisac Salman Ruždi je nazvao beskarakternim mekušcima one koji su kritikovali dodelu nagrade američkog PEN-centra Šarliju Ebdou. Vi ste učinili upravo to: kritikovali ste tu dodelu. Da li Vam Ruždijeva zamerka smeta?

Jozef Haslinger: Da sam ja Ruždi i da imam za sobom takvu priču o progonu, verovatno bih i sam to tako video. Ali, ja nisam neko koga progone islamisti, već neko ko se pita: kako će se stvari odvijati u budućnosti? U Francuskoj imamo milion muslimana, isto je i u Nemačkoj i Engleskoj, dakle Evropa je postala područje na koje se muslimani doseljavaju, i mi smo upućeni na miran suživot sa tim ljudima koji nisu teroristi već najveće žrtve islamističkog terorizma. To je razlog što smatram da karikature koje mnogi muslimani smatraju uvredom svoje vere ne moraju biti nagrađene. Da li smeju da se crtaju – to je sasvim drugo pitanje. Naravno da se to sme.

Salman Ruždi je rekao da se pre svega radi o priznanju ljudima koji su zbog svojih crteža ubijeni. Organizacija koja se ne zalaže za to, kaže, nije vredna svog imena.

To je tačno, PEN je tu da se zalaže za slobodu reči. A to je i učinio. I nemački PEN-centar je odmah posle atentata učestovao u akciji Je suis Charlie, i objavio na svojoj internet-strani tekst svoje izjave. Izrazili smo solidarnost sa urednicima Šarlija Ebdoa i sa svima koji se zalažu za slobodu reči i propagiraju ono što zovemo zapadnim vrednostima... koje daleko prevazilaze Zapad: radi se i o ljudskim pravima, o određenoj slici čoveka, i to se mora braniti rukama i nogama.

Šarli Ebdo je stalno optuživan za islamofobiju i rasizam. Kako ste Vi doživeli karikature?

Rekao bih da su te karikature bile veoma kritične prema religiji. Ni papa nije dobro prošao. Ja sam neko ko se više ili manje oslobodio religije, ukoliko je to moguće kada mladost provedete duboko u veri. Ja intelektualno mogu da vrlo dobro razumem te karikature. Delom ih smatram i zabavnim. Ne smatram da su – kako drugi kažu – neukusne. Ali, pitam se: ko se ovde zabavlja na čiji račun?

Tokom leta je posthumno objavljena knjiga Šarba, ubijenog glavnog urednika Šarlija Ebdoa, „Pismo licemerima i kako oni pomažu rasistima“. Tu je on okrenuo list i kritikovao „paternalizam levičarske, bele buržoazije“ koja smatra da oni koji su navodno hendikepirani nemaju svoje mišljenje. Nije li on u pravu?

To je tačno. S druge strane: činjenica je da se milioni muslimana i na našim prostorima osećaju uvređenim zbog tih karikatura koje smatraju neukusnim; oni smatraju da je to šegačenje na njihov račun i uvreda njihove vere. Onaj kome je stalo isključivo do principa, u pravu je. Kad god se zalažete za nekoga, u tome ima nečeg paternalističkog, jer se stvara utisak da taj neko ne može sam da se brani. Ali, u intelektualnom diskursu je zapravo uobičajeno da se zauzima i pozicija drugih.

Gde su po Vašem mišljenju granice slobode mišljenja? Koliko daleko sme da se ide?

Granica slobode mišljenja je utvrđena krivičnim zakonom. No, u pojedinim zemljama se zakoni razlikuju. U zakonu koji bi bio na visini ljudskih prava, po meni ne bi smelo da bude paragrafa o blasfemiji. Ali, on postoji u mnogim zemljama, pa i u Nemačkoj i Austriji. Praktično se ne primenjuje, ali – postoji. Zapravo sam protiv privilegovanja religija kada je reč o kritikama. Ali, protivim se i vređanju drugih ljudi.

Ali to je nešto vrlo subjektivno, kada kažem da me nešto vređa ili ne.

Naravno da je to subjektivno, ali je i regulisano krivičnim pravom. To znači da svako ima pravo da podnese tužbu ako ima osećaj da ga neko vređa ili ponižava zbog njegovog mišljenja, vere ili izgleda, zbog rase. Ne verujem da zakonski može da se utvrdi koji iskazi, koji crteži ili predstave su pravno relevantni i zato treba da budu stavljene na crnu listu. Mislim i da – posebno kada je u pitanju umetnost – treba biti posebno tolerantan. Umetnik mora imati mogućnost da testira granice.

Napadi u Parizu u novembru su pokazali da se samozvana Islamska Država (IS) bori protiv jednog kompletnog stila života.

Nisu to samo napadi u Parizu, već i napadi u Bejrutu i drugim zemljama poput Nigerije i Iraka. Radi se o stilu života. To je tačno. I taj stil moramo da branimo. Ali, branimo ga pogrešno kada polazimo u rat. Oni koji te napade izvode i shvataju ih kao vođenje rata. Napad u Parizu je izvršen tek nakon što je Francuska bombardovala takozvani kalifat IS. Napad je time i obrazložen. I ako sada Nemci ulaze u taj rat, ili ga podržavaju, naravno da i oni moraju računati da će se sa istim obrazloženjem i ovde pojaviti ratnici i jednostavno ubijati nedužne ljude.

Nemačka je bila cilj napada i pre učešća u vojnim akcijama.

Znam, ali jednostavno ne mogu da prihvatim ideju da se na terorizam odgovara bombardovanjem, nakon što se to već pokazalo neuspešnim u Avganistanu i Iraku. Oba društva su iz temelja destabilizovana. Iz toga se nije izrodilo ništa, osim mnogo mrtvih na obe strane. Bojim se da će se još jednom ponoviti isto. Pravite od sebe neprijatelja drugih religija. Jer, oni koji nastupaju kao islamistički ratnici umeju da napade koji se izvode na njih predstave kao napade na islam, jer mogu da pokažu na ubijene nedužne ljude, na koje i mi pokazujemo. Tako nećemo doći do mira, a kamoli do mirnog suživota različitih regija i kultura. Desiće se suprotno, i to je tužno.

*Jozef Haslinger, 1955, je od 2013. predsednik nemačkog PEN-centra. Višestruko je nagrađivani esejista i pisac, rođen je u Austriji.