„Bili su fiksirani na Bosnu i Dejton“
21. maj 2019.
„Kucnuo je čas Evrope“ – tu veliku rečenicu izgovorio je luksemburški šef diplomatije Žak Po kada se 1991. zaoštrilo stanje u Jugoslaviji. On je u julu te godine bio jedan od najzaslužnijih za potpisivanje Brionske deklaracije kojom je okončan Desetodnevni rat u Sloveniji.
Ali bila je to varljiva diplomatska pobeda – epizode rata u Hrvatskoj, Bosni i na posletku na Kosovu, odneće nemerljivo više života nego slovenačka epizoda.
Podsećajući na rečenicu u kojoj se pominje „čas Evrope“, nemački diplomata Gert-Hinrih Arens sada za DW kaže da predstavnici Evropske zajednice tada „nisu imali mnogo pojma o Jugoslaviji“. „Oni uopšte nisu bili dorasli izazovu. To se pokazalo u tome da sam na konferencijama o Jugoslaviji 1991. i 1996. ja bio jedini ko je ranije radio u Jugoslaviji i tečno govorio srpskohrvatski“, tvrdi Arens.
„Malo interesovanja za Albance“
Gert-Hinrih Arens (84) je doktor pravnih nauka koji je kao nemački diplomata službovao od Bogote do Hongkonga. Sedamdesetih je bio prvi sekretar ambasade SR Nemačke u Beogradu. Njegovo ime je u javnosti postjugoslovenskog prostora slabo upamćeno, premda je imao bitnu ulogu u naporima Zapada na tom prostoru devedesetih.
Kao predstavnik Evropske unije bio je deo „zagrebačke četvorke“ prema kojoj je nazvan plan Z4 kojim je 1995. predloženo ukidanje samoproglašene Republike Srpske Krajine, te autonomija za Srbe u delovima Hrvatske gde čine većinu. Ni to se, kako znamo, nije završilo mirno.
Arens međutim tvrdi da je već nakon Dejtona dobro znao da se sprema i nevolja na Kosovu. Prema svedočenju bivšeg diplomate Nebojše Vujovića, još je tokom pregovora u tom američkom gradiću u obližnjem hotelu sedeo Ibrahim Rugova. U knjizi „Poslednji let iz Dejtona“ Vujović piše da je Milošević pocrveneo od besa kad mu je predloženo da deo pregovora bude i autonomija za kosovske Albance. Navodno je rekao da u javnosti ne bi preživeo takav potez.
Prema svedočenju Gert-Hinriha Arensa može se zaključiti da Miloševiću nije bilo teško da odbije uvlačenje problema Kosova u Dejton. „Postojalo je veoma malo interesovanja za Albance“, priča Arens o međunarodnoj zajednici: „Ciljevi Albanaca za tadašnju međunarodnu zajednicu nisu bili prihvatljivi. Jedan je bio Velika Albanija, drugi Veliko Kosovo sa makedonskim i južnim srpskim oblastima, a treći nezavisno Kosovo kakvo imamo danas.“
„Rugova je tada bio neprikosnoveni lider Albanaca, a on je imao dva principa. Jedan je bio da se nikada više ne živi pod Srbijom, dakle najmanje nezavisnost. Drugi – da sve bude mirno“, dodaje nemački diplomata.
Prema njegovim rečima, u dugom razgovoru sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova SR Jugoslavije Milanom Milutinovićem Arens mu je stavio do znanja da će zemlja ostati međunarodno skrajnuta ukoliko nešto ne preduzme na Kosovu. Posle toga je od Beograda dobio šestomesečnu vizu – prethodno je dobijao samo dnevne – čak i službeni automobil da odlazi u Prištinu do Rugove.
„Rugova je sasvim jasno rekao: Ako sada ne pregovaramo, ovde će se pucati. Jer nakon Dejtona se niko nije brinuo o Kosovu, Rambuje je došao prekasno, u međuvremenu se previše toga desilo, previše ljudi je stradalo“, priča Arens. „Zašto to nije rađeno 1996? U redu, bili su fiksirani na Bosnu i ponosni na Dejton. Pričao sam sa američkom ministarkom Madlejn Olbrajt – svi su me slušali sa simpatijama, ali se ništa nije dešavalo.“
Razgovor sa Koštunicom
Mnoge diplomatske razgovore iz devedesetih Arens je opisao u knjizi „Diplomatija na ivici“. Danas sa pažnjom prati dešavanja oko Kosova, nove ideje i probne balone o promeni granica. Na pitanje DW da li se može reći da je nezavisnost Kosova „uspešna priča“, on odgovara:
„Za Albance je to jasno uspeh jer su nezavisni. Za Srbe… sećam se razgovara sa gospodinom Koštunicom, nacionalistom koji je došao posle Miloševića. Rekao sam mu – kažete da je Kosovo srpsko, da ga hoćete nazad. Zamislite da međunarodna zajednica sutra kaže da ste u pravu, da se potpuno povuče. Šta ćete učiniti onda? Nije bilo odgovora, ali me nije ni izbacio“, kaže Arens kroz smeh.
„Bilo je jasno da bi se Albanci branili do poslednjeg da ne dođu opet pod srpsku kontrolu i da Srbi u tome ne bi uspeli. To je sasvim nerealna politika“, dodaje on.
Kako se zapadne zemlje, nakon što su kod otcepljenja Kosova odustale od principa „nepromenjivosti granica“, danas odnose prema tom principu? „Zvanična politika recimo Nemačke jeste da nema promene granica. Jer u suprotnom postoji opasnost da Albanci u Makedoniji, oko Tetova i drugde, požele da se priključe ovoj državi. Ima albanskih oblasti u Crnoj Gori, i na jugu Srbije, takozvana Preševska dolina – doduše, tamo nisam video nikakvu dolinu, ali jesam Preševo.“
Ipak Arens razgovor za DW završava rečima da Beogradu i Prištini – ako tamo postoje demokratski izabrane vlasti – „ne treba spolja pričati kako da se dogovaraju jedni sa drugima. Ali ne vidim da bi u dogledno vreme Beograd i Priština mogli da dođu do sporazuma koji bi na kraju vodio tome da Beograd prizna nezavisno Kosovo.“