BiH: Crne i bele liste časne sestre Džozefine

Ulazim u kamp „Tasovčići“ na temperaturi od bar 35 stepeni. Na putu prema jugu, ovo predgrađe Čapljine, smešteno je tek nekoliko stotina metara od mosta „Dr. Franjo Tuđman“. Kolektivni centar „Tasovčići“ je jedan od najstarijih u BiH – još je bio rat kad je otvoren. Jedni kažu '93, drugi '94. godine. Nije važno – kada malo razmislite, jasno je da je davno trebalo da bude zatvoren.

U kampu su rođena deca, sklopljeni brakovi …

Sunce baca senke po prašnjavom putu između trošnih straćara napravljenih od šperploče. Na krovovima je voda u plastičnim bocama. To se greje voda za pranje. U kampu je 181 osoba koja ima status interno raseljenih. Samo tri od 81 porodice, koliko ih je ukupno u kampu, žele da se vrate u predratne domove. Većina stanara je iz Kaknja, Zenice i okoline. U kampu ima oko dvadesetoro dece koja su tu rođena, ima bračnih parova koji su tu sklopili brak, narkomana, alkoholičara i psihijatrijskih bolesnika. Policija ovde često ima pune ruke posla. Kako neko može da preživi na skoro 40 stepeni Celzijusa, ispod limenog krova u 20 kvadratnih metara? I zašto, ako ne mora?

Prve stanovnike kampa, kako sami zovu ovaj kolektivni centar, zatičem u mršavoj hladovini kućica i oni odbijaju da bilo šta kažu. Nekoliko žena otvoreno izražava gnev prema novinarima. „Mnogi su dolazili, slikali nas, ali ništa nam to nije pomoglo“, kaže jedna od njih.

Humanitarna vizija časne sestre Džozefine

Luka Budimir je iz sela Lučići kod Kraljeve Sutjeske. Iako jedan od raseljenih, trenutno volonterski obavlja funkciju upravnika kampa, zamenjujući upravnicu koja je na trudničkom bolovanju. Luka ima 50 godina, distrofičar je i kreće se samo u invalidskim kolicima. Ima solidnu penziju i ne žali se na sudbinu. Zadovoljan je „kako je moglo biti“, ali je razočaran situacijom u kampu.

„Irkinja Džozefina Volš je unela mnogo zle krvi među nas. Ona je, navodno, časna sestra koja se bavi humanitarnim radom. Već desetak godina dolazi ovamo, gradi vile 'Karingtonke', ali najčešće s ljudima koji nisu u kampu, novcem koji po svetu skuplja za nas“, kaže ogorčeno Luka i dodaje kako se zbog toga svi u kampu osećaju na neki način prevarenim. „Dolazi ovamo sa vrećama novca. Dođe ona i u naš kamp i podeli nekima hiljadu, dve hiljade evra, ali samo onome kome ona hoće.“ „Jeste li je pitali zašto pravi razliku među vama?“ – pitam. „Jesmo. Ona kaže da ima viziju koja joj od Boga dolazi i sve radi prema njegovim uputstvima“, odgovara Luka.

Na sledećoj strani:

Da li Bog pravi razlike?

Čudesno ozdravljenje u Međugorju

O časnoj sestri Džozefini ne zna se mnogo. Navodno je časna sestra u penziji (?), a u Međugorju je doživela „čudesno ozdravljenje“ koje ju je uputilo u misiju humanitarnog delovanja. Prema pouzdanim izvorima, izdala je brošuru o svom humanitarnom radu, te snimila dva CD-a sa sakralnom muzikom. To je, tvrdi, način na koji skuplja sredstva za beskućnike u BiH. „Ona ovde gradi kuće, pogađa se s majstorima, nikome nikakve račune ne podnosi. Svaki put kad dođe iz Irske, donese spisak ljudi kojima će praviti kuće i da ga Vlatki Knežević iz opštinske uprave Čapljina. Oni iz Opšine prodaju joj zemlju i naplate sve priključke. Kome idu pare, da li neko kontroliše te čudne tokove novca, kako te vreće novca prelaze granicu, to mi ne znamo, ali nismo sigurni ni da neko ko bi trebalo da zna – zna“, kaže ogorčeno Luka Budimir.

Amela Maračić, sa mužem i dvoje mališana živi u jednoj od kućica. Iz Kaknja su. „Da mi je samo da decu spasem, da im nešto naprave što obećavaju godinama“, kaže Amela. „Mislite li na sestru Džozefinu?“ – pitam. „Ne verujem. Ona uvek daje jednim te istima. Koji je motiv, ne znam. Jednom je alkoholičaru iz kampa dala ogromnu svotu novca. Molila sam je da mi da za dečje autobuske karte kad pođu u školu, ali ona je ostala nema na moje molbe. Kome ona obeća, i napravi mu. Kome neće, neće. Znala sam klečati pred njom, ali nije pomoglo“, kaže Amela.

U kampu „Tasovčići“ nema socijalne pomoći. Mnogi imaju penzije, a oni koji nemaju bilo kakva redovna primanja, rade sezonski. Muškarci u građevinarstvu, a žene najčešće beru povrće u obližnjim plastenicima.

Da li i Bog pravi razliku među ljudima?

Ispred jedne od kućica za „novinarku iz Sarajeva“ organizuje se razgovor za stolom uz kafu. Ana Gatarić je iz Zenice. Obišla je mnoga mesta i završila u Tasovčićima. Ima penziju. „Razvlačim je kao žvakaću gumu. Ovde ću biti dok mogu, kad više ne mognem, idem u starački dom. Džozefina mene i ne gleda kada dođe“, kaže Ana.

Pero Stojčić je preko Nemačke, Počitelja i Drvara stigao u Tasovčiće, gde mu je umrla supruga. Od novca koji je zaradio u Nemačkoj sam je napravio kuću, treba mu još desetak hiljada maraka da je završi, a Džozefine nema sa njenom vrećom para. „Nisam ja na njenom spisku. Najgore nam je kupatilo. I muškarci i žene imaju jedno. Italijani iz humanitarnih organizacija nas malo obilaze, a policija skoro svakodnevno. Nema čega nema. Neki ljudi u kampu su pukli skroz“, kaže Pero.

Željka i Zoran Šarić iz Kaknja, venčali su se u Tasovčićima. „Teško je reći šta je moj životni san. Samo onaj gore zna šta će biti s nama. U krug Džozefininih miljenika nisam uspeo da uđem“, kaže Zoran, a Željka kroz suze dodaje: „Mene je poslednji put pitala imamo li dece i kad sam rekla da nemamo, nije me više ni pogledala.“

Jozi Franjiću i majka i supruga umrle su u kampu. Ovaj bivši rudar snalazi se nekako u svojih 20 kvadrata. „Imam penziju, ali i brdo lekova. Trideset maraka svaki put platim što me neko odvuče u Mostar na pregled“, kaže Jozo. Ivan Grbavac, udovac je sa maloletnom kćerkom i o Džozefini ne želi da kaže ni reč. Ona mu, naime, pravi kuću. Na pitanje, kako je ušao u krug povlašćenih, ne odgovara. Samo se zagonetno smeje.

Na sledećoj strani:

Bube i zmije za koje ni biologija nije čula

Bube i zmije za koje ni biologija nije čula

„Nema ni u biologiji takvih buba kakve mi imamo ovde. Buba-švabe su nam domaće životinje, a zmiju smo pronašli u mojoj mašini za veš. Morali smo rasklopiti mašinu da je izvadimo“, kaže Jozo Franjić. Na kraju, Luka Budimir, upravnik kampa „Tasovčići“, sve sažima u ključnu rečenicu. „Ako Džozefina izgradi kuće svim ljudima koji ovde žive, kamp će se zatvoriti, a kad se zatvori, nema onda više para. Ko će po svetu davati pare, kad nema prognanika ni raseljenih? Mi smo samo mamac za to što ona radi. Lično ću otići u policiju da je prijavim, jer neko mora ući u trag tom novcu u vrećama.“ Šteta što sestra Džozefina nije još na tragu svoje vizije stigla u Tasovčiće. Očekuju je narednih dana. Treba te vreće napuniti.

„Onaj ko donosi novce, odlučuje kuda s njima!“

Druga osoba koju su pominjali u kampu je Vlatka Knežević, viša stručna saradnica za socijalnu brigu i prognanike u Opštini Čapljina. „Mi na sve načine nastojimo da zatvorimo taj kamp, ali kad će to biti, to vam niko ne može reći“, kaže viša stručna saradnica. „Kojim kriterijima se rukovodi sestra Džozefina kod gradnje tih luksuznih kuća?“ – pitam. „Da vam kažem. Onaj ko donosi novce, ima pravo da odlučuje o tome kuda idu ti novci“, kaže Vlatka Knežević. „Ali, ti novci se po svetu skupljaju upravo zbog ovih ljudi u nevolji!“ – dodajem. „Samo da vam kažem da u kampu ima mnogo ljudi kojima su napravljene kuće, ali neće da se isele, jer očekuju da dobiju još nešto. Svi nešto čekaju, naučeni na lagodan život. Niko njih ne prisiljava da tu žive“, kaže Kneževićeva.

„Znači li to da su svi žitelji kampa Tasovčići, potpuno neopravdano tu?“ – pitam. „Pa, ne može se tako reći. To su osobe sa priznatim statusom raseljene osobe, mnogima kuće nisu obnovljene, a nemaju drugu stambenu jedinicu“, kaže opštinska službenica. Samo tridesetak osoba iz kampa imalo je tu sreću da im sestra Džozefina napravi kuću uz koju ide kompletan nameštaj, automobil i kompjuter. Ostali moraju čekati na njenu viziju. Kad Bog kaže „da“ i pokaže prstom na raseljenog.

Autorka: Ljiljana Pirolić, Čapljina

Odg. urednik: Nemanja Rujević