Beznađe u najmlađoj državi sveta | Politika | DW | 09.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Beznađe u najmlađoj državi sveta

Tri godine nakon sticanja nezavisnosti, Južni Sudan potresa građanski rat. Borbe između pripadnika različitih plemena traju već mesecima, upozorava se da će zavladati glad. Zašto je najmlađa država sveta tako nestabilna?

1. Trvenja među pobunjenicima

Pre tačno tri godine, 9. jula 2011, Južni Sudan je proslavljao svoju nezavisnost. Osamostaljenju je prethodio dug i krvav rat koji je trajao od 1983. do 2005. Vlada Sudana i „Pokret za oslobođenje južnosudanskog naroda“ su 2005. potpisali mirovni sporazum i tako postavili temelje nove države o kojoj su se građani izjasnili na referendumu nekoliko godina kasnije. Ipak, za pregovaračkim stolom tada nije bilo predstavnika svih pobunjeničkih grupa. „Taj dogovor nazivan je 'sveobuhvatnim mirovnim sporazumom', ali uprkos tome nije uspeo da reši sve sukobe između regionalnih grupa i centralne vlade“, kaže Džejson Mozli iz istraživačkog centra Četam Haus u Londonu. Sukobi među pobunjenicima nikada nisu izglađeni. Prvi predsednik nezavisnog Južnog Sudana Salva Kir i prvi potpredsednik te države Riek Mačar pripadali su različitim naoružanim pokretima i decenijama ratovali jedan protiv drugog. Uz to, Kir potiče iz plemena Dinka, a Mačar iz plemena Nuer. Zajednička vlada je izdržala tek dve godine, a onda je je Kir je otpustio svog zamenika. Usledila je politička borba za moć, a zatim su 15. decembra 2013. Mačar i njegove pristalice pokrenule novi rat protiv vlade.

2. Granica ne rešava ništa

Mirovni sporazum iz 2005. počiva na pretpostavci da Sudan neće biti podeljen već samo reformisan. Iz tog razloga, pojedine sporne tačke – uključujući tu i samu graničnu ilniju – nisu do kraja raščišćene. Vođa „Pokreta za oslobođenje“ Džon Garanž poginuo je u padu helikoptera brzo nakon potpisivanja, pa je kormilo je poreuzeo Salva Kir. Projekat ujedinjene države je odbačen. Početkom 2011. održan je referendum na kojem se velika većina stanovništva Južnog Sudana opredelila za otcepljenje. Peter Šuman, koji je do 2007. upravljao misijom Ujedinjenih nacija u Sudanu, smatra da nije dovoljno učinjeno da se reši pozadina konflikta: „Između sukobljenih strana je postavljena granica, pa su ljudi mislili da mogu da ignorišu osnove ovog sukoba.“

Riek Machar und Salva Kiir

Riek Mačar i Salva Kir iz vremena kada je Konflikt bio na ledu

3. Kome ide nafta?

Takođe je nerazjašnjeno pitanje zarada od ogromnih zaliha nafte, odnosno: kome treba da ode profit i o kojim se ciframa radi. Izvori nafte mahom se nalaze u Južnom Sudanu, što je ta zemlja brzo počela da koristi kao sredstvo pritiska protiv svog severnog suseda. Odnosno, Južni Sudan je prestao da isporučuje naftu na sever – i tako blokirao svoj jedini put za izvoz sirovina. „Od kako je Južni Sudan postao nezavistan, proizvodnja nafte je uglavnom bila smanjena“, napominje Džejson Mozli iz Četam hausa. Veliki deo prihoda nije ostvaren, i to je još jedan uzrok za aktuelnu krizu, smatra Peter Šuman iz UN. Nafta je ključna i u borbama koje se trenutno vode – jedna od važnih strategija Mačarovih pobunjenika je da se polja nafte zaposednu i da se prekine dotok novca za vladu.

4. Naftni siromasi

Uprkos zalihama nafte, stanovništvo Južnog Sudana je i dalje siromašno. Privreda se ne razvija. Vlada ove mlade države još uvek nije uspela da pokrije osnovne potrebe stanovništva poput obrazovanja i medicinske nege. „Kada ljudi žive u siromaštvu, uvek će biti političkih vođa koje će okrenuti jednu grupu stanovništva protiv drugih, da bi osigurali svoju moć“, kaže Abraham Avolič iz SUDD Instituta za mir u Južnom Sudanu. On smatra da je stvaranje nacionalnog identiteta među najvažnijim izazovima koje treba rešiti.

Südsudan Rebellen 10.02.2014

Pobunjenici u Sudanu, zemlji gde maltene svako ima pušku

5. Puno trauma i puno oružja

Posledice rata za nezavisnost koji je besneo decenijama postaviljaju velike izazove pred crkve i civilno društvo. Predstavnici crkava ističu da proces pomirenja još nije pokrenut, iako je to bio deo mirovnog sporazuma. U isto vreme, međunarodni donatori su usmerili svoju pažnju ka izgradnji jake vojske. „Želeli su jaku armiju da bi se postigla vojna protivteža Severu“, kaže Šuman. On je bio protiv te ideje: „To je veoma traumatizovano stanivništvo sa izuzetno mnogo naoružanja, koje se međusobno napada.“