Betoven ispraća grešnog predsednika

Vulf smatra da ničim nije povredio dostojanstvo funkcije predsednika i želi da se oprosti uz vojne počasti. U takvim prilikama, vojni orkestar Bundesvera odlazećeg predsednika pozdravlja svirajući tri njegove omiljene pesme. Vulf se opredelio za Betovenovu „Odu radosti“, „Aleksandermarš“ Andreasa Leonharta i „Iznad duge“ Harolda Arlena (ova poslednja je, doduše, zamena za „Eboni i Ajvori“ Stivija Vondera i Pola Makartnija, kojom bi se Vulf najradije oprostio, ali ispostavilo se da je to preteško za uvežbavanje kao instrumental za vojni orkestar). Sada se u Nemačkoj razvila velika diskusija o tome treba li uopšte jednog grešnog predsednika koji je morao da ode pre isteka mandata ispraćati uz vojne počasti – pri čemu oproštaju obično prisustvuje čitav državni vrh? Neki političari su rekli da neće da prisustvuju ceremoniji. Kancelarka Angela Merkel je za sada pri odluci da bude prisutna. Razume se i da komentatori nemačkih dnevnih listova o tome imaju svoje teorije.

Nadregionalni Zidojče cajtung smatra da „onaj ko (Vulfu) želi da uskrati vojne počasti, a uz to još i ponosno najavljuje da neće prisustvovati ceremoniji, ne želi ništa drugo do samo da ponizi nekoga ko već leži na zemlji. A to je i nemilosrdno i neodgovorno. Vojna ceremonija se odnosi više na funkciju predsednika nego na Vulfa kao na ličnost. Civilizovana smena na vrhu i isto takvo ophođenje sa bivšim predsednicima predstavljaju vrednost za sebe. Onaj ko u to ne veruje, bolje neka pogleda malo kako se to radi u drugim delovima sveta.“

Noje osnabriker cajtung (Osnabrik) u tekstu pod naslovom „Izgubljena čast Kristijana Vulfa“ navodi da „je teško zamisliti da će sutrašnja ceremonija biti dostojan oproštaj. Kao premijer (Donje Saksonije), Vulf je prema anketama bio jedan od najomiljenijih nemačkih političara. Sada je postao nepoželjna persona sa kojom više niko ne želi javno da se pokaže. Vulf je loše reagovao na optužbe. Sada mnogi građani ne mogu da razumeju njegovu želju da se oprosti uz vojne počasti (…) I pored svega, njegovi takozvani prijatelji i pratioci koji ne žele da dođu na ceremoniju, ponašaju se zapravo nepristojno. To su ljudi koji su sa njim gajili dobre odnose dok je bio cenjen i tražen partner. Sada ga izbegavaju kao da je serijski ubica. Uz sve greške – to nije zaslužio.“

Sarbriker cajtung (Sarbriken) smatra da „Vulf nije neopravdano kažnjen. On je zaboravio na stil i osećaj i ponašao se glupo i neotesano. Ali, on ni u kom slučaju nije opasan zločinac koga sada treba odvesti na gubilište. Sada mnogi žele da mu uskrate i oproštaj uz vojne počasti, kao da to što je ostao bez funkcije i dostojanstva nije već dovoljna kazna. Tačno je da ljudima smeta kada se na vrhu rasipa a na dnu štedi. Ali, naknadno osporavanje nečega koje je populistički delotvorno, ima malo veze sa pravdom, a mnogo više sa – licemerjem.“

SAD i Izrael – Dobar policajac, loš policajac

Mnogi su prokomentarisali i razgovor američkog predsednika Baraka Obame i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u Vašingtonu – novu rundu američko-izraelske igre „dobrog i lošeg policajca“ u odnosima sa Teheranom. Zbog navodnih namera Irana da napravi atomsku bombu, Izrael bi sada najradije sam izveo vazdušne napade na iranska nuklearna postrojenja. Vašington to ne želi…

Celeše cajtung (Cele) primećuje da „će biti teško u narednim mesecima nagovoriti američkog predsednika da napadne Iran jer Barak Obama ne želi da ugrozi svoj predsednički reizbor. Osim toga, napad bi doveo do povećanja cene nafte i tako ugrozio oporavak američke privrede. Možda se zato Obama sada toliko zalaže za pregovore sa Iranom… tako će biti bar dok se ne održe izbori 6. novembra.“

Hajlbroner štime (Hajlbron) zapazio je da je Netanijahu u Vašingtonu rekao: „Ne možemo da dozvolimo sebi da dugo čekamo“, pa pita: „Zaista? Rizik koji bi doneo napad i posledice za napadnute, ali i napadače, potpuno su nepredvidljivi, baš kao i posledice po čitav region. I dalje nema nijednog dokaza da Teheran pravi atomsku bombu. Ali, čak i kada bi takav dokaz postojao, preventivni rat bi bio pogrešna opcija. Jer, naivno je verovati da bi on odvratio neku zemlju od nuklearnog naoružavanja. Vojna intervencija bi verovatno samo potpomogla brzo širenje požara. Iranske mule bi kao protivmeru mogle da proglase gradnju atomske bombe za najviši nacionalni cilj.“

Švebiše cajtung (Lojtkirh) ne vidi mnogo mogućnosti za delanje američkog predsednika Baraka Obame: „On pred izbore ne želi skup rat, već polaže na diplomatiju koja poslednjih godina nije funkcionisala. Pri tome je upravo njegova politika na Bliskom istoku učvrstila uverenje iranskih vlastodržaca da ih Zapad neće napasti i da Izrael neće preduzeti ništa protiv Teherana. Ali, Izraelcima je – razumljivo – puna kapa. Želje ajatolaha da postanu velika sila predstavljaju pretnju za čitav svet. Prema izveštajima izraelske tajne službe, Iranci su od atomske bombe udaljeni još nešto manje od godinu i po dana…“

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević