Berluskoni - popucale veze sa realnošću

Silvio Berluskoni do sada je važio za umetnika političkog preživljavanja. Premijersku funkciju obavljao je duže od svih prethodnika nakon Drugog svetskog rata. Od treće izborne pobede 2008. godine dobijao je podršku oko 50 odsto stanovništva. Posle skoro decenije stagnacije, visoke nezaposlenosti i velikog državnog zaduženja sve manje investitora kupuje italijanske državne obveznice. Troškovi novih zaduženja dostižu rekordan nivo. Evropska unija i Međunarodni monetarni fond ne veruju da je Berluskoni u stanju da sprovede neophodne reforme. Oni u Rim šalju svoje kontrolore. Za ponosnog Berluskoni to je prava sramota.

Beluskonijev ostanak mnoge bi skupo koštao

U Briselu procenjuju da bi Berluskonijev ostanak na vlasti italijanske poreske obveznike koštao oko 26 milijardi evra. Ostanak bi i za druge Evropljane bio sve skuplji, jer Evropska centralna banka naveliko kupuje italijanske državne obveznice kako bi se kriza suzbila.

Razlog za tako dug ostanak na vlasti nije bila samo Berluskonijeva popularnost među masama, već i sama premijerska funkcija koja mu je često bila utočište od revnosnih sudija i tužilaca. Oni su godinama pokušavali da dokažu njegove krivice. Berluskonijev ugled u Evropi ruinirali su prevrtljiva politika i seksualne afere. U Italiji je počeo da beleži poraze na regionalnim izborima i stotine hiljada ljudi protestovalo je protiv njega i njegove politike.

Popucale veze sa realnošću

Silvio Berluskoni sa svojom investicionom firmom i medijskim koncernom spada među najbogatije ljude u Italiji. Uspešan preduzetnik je 1990. uplovio u političke vode i sa svojim desničarskim pokretom ostvario prvu izbornu pobedu. Lukav taktičar nije se ustručavao ni da sarađuje sa post-fašističkim grupama. Sledio je samo svoj instinkt za vlast. Dugo vremena mogao je da računa na podršku srednje klase. Prijatelji iz kruga preduzetnika počeli su da mu okreću leđa kada više nije bio u stanju da odgovori na izazove dužničke krize. Berluskonijev komentar na poslednjem samitu G-20, da je Italijanima dobro, jer su restorani svake večeri puni bila je kap koja je prelila čašu. Počeo je da gubi vezu sa realnošću.

Berluskoni će se povući tek kada parlament usvoji nov paket mera štednji, možda već sledeće sedmice. Šta taj odlazak na rate tačno znači, ostaje tajna. On je već sada mogao da oslobodi mesto za novi početak. Da li je moguće da spekuliše sa tim da parlament možda neće da usvoji odluke o budžetu, kako bi se na vlasti provukao još koju nedelju, da bi zatim objavio da se bez njega ne može i da ostaje na vlasti?

Šta posle Berluskonija?

Nove izbore Italija trenutno ne može sebi da priušti. Za to nema vremena. Finansijska tržišta i Evropska unija traže vladu koja će biti u stanju da brzo sprovede neophodne mere štednje i strukturne reforme. Zemlji verovatno preostaje isto što i Grčkoj: da se formira prelazna vlada sa manje ili više politički neutralnim tehnokratom na čelu. Ukoliko se finansijska tržišta konsoliduju i smanje se kamate na državne obveznice, novi izbori bi mogli da se očekuju sledeće ili tek 2013. godine. To nije baš previše demokratski, ali takva je trenutna situacija.

Jedno je sigurno: Italija mora sama sebi da pomogne. Dugovanje treće najveće ekonomije u evrozoni je toliko veliko, da tu ni postojeći finansijski štit ne može ništa. Italijanska privreda je ipak dovoljno solidna da se zemlja sopstvenim snagama oporavi, samo da je vodi razumna politika.

Komentar: Bernd Rigert
Odgovorni urednik: Ivan Đerković