Banjaluka - i crkve i džamije...

Kada sam pre sedam godina prvi put, kao novinar, došao na stratište „Banjalučke ljepotice“, kako smo nekad zvali Ferhad pašinu džamiju u Banjaluci, jednu od 16 džamija srušenih tokom ranih devedesetih, osvrtao sam se iza leđa na ulasku u dvorište Islamske zajednice da ne bi neko bacio kamen. Nije to tada bilo svejedno. Barem četiri policajca, dva na ulazu i dva na uglu kod Starog zanatskog centra, stajala su na straži 24 časa dnevno. Jedna osoba izgubila je život u jednom od niza protesta protiv obnavljanja džamije. To je svedočanstvo vremena kojeg se mnogi Banjalučani i danas stide. Vremena za koje niko ne želi da se ikad ponovi.

I tada me je tu dočekao Kasim Mujičić, predsednik Medžlisa Islamske zajednice, vidno zabrinut za svoju bezbednost i bezbednost nekolicine vernika koji su se usudili da dođu na molitvu. Da se u tim mračnim, olovnim vremenima koji srpski političar pojavio u njenim prostorijama, verovatno bi na narednim izborima bio kažnjen gubitkom izbora i svih političkih pozicija.

Kada je krenula obnova punim tempom, nakon što su pre otprilike četiri godine pronađeni ostaci Ferhadije na jednom smetlištu nedaleko od Banjaluke, učetvorostručila se policijska zaštita. Podignut je visoki zid, a sve kapije bile su čvrsto zatvorene. Ljudi koji su radili na njenom obnavljanju, gotovo da su bili herojski hrabri, jer su svi bili svesni da je krv pala, kao da je to mesto nesreće bilo poprište kakve velike i odlučujuće bitke.

Izgradnja dobro napreduje

Situacija je postepeno otopljavala, a ova 2010. godina je prva da su sve kapije dvorišta širom otvorene, policajce više gotovo da i ne primećujete, a Banjalučani se navikli na lupkanje čekića, udarce potpornih skela ispod grandioznog tela velike džamije čiji obrisi polako poprimaju poznati izgled sa starih slika i razglednica Banjaluke. Navikli i na šuštanje velikog točka na dizalici koja u vis diže i do nekoliko tona teške fragmente, na za njih predviđeno mesto u zidovima i krovu bogomolje. I srpski političari danas se rado slikaju kraj Ferhadije, znajući da im to čak može doneti i pokoji pozitivan politički poen.

„Lakši deo posla je završen“, zadovoljno priča gospodin Mujičić, dok nas vodi u obilazak gradilišta. „Sada dolazi najkompleksnija i najzahtevnija faza. To su lukovi, potkupole i kupole.“ Na pitanje da se priseti vremena kada je džamija srušena, odmahuje rukom uz osmeh. Kaže, gledamo napred, a ne nazad. „Kada bismo razmišljali o tome, ne znam zaista kako bismo išli napred, zato o tome baš i ne razmišljamo“, priča Mijičić.

Ako je išta lepo i korisno u celoj nesreći oko rušenja Ferhadije, onda je to mogućnost da današnji graditelji, dok je obnavljaju, pokušavaju da proniknu u tajne starih graditelja koji su pre 450 godina dizali Ferhadiju.

„Eto, i ovi inženjeri koji su tu, čudom se čude, kako su tada samo uspeli da naprave ovo što nama zadaje glavobolju uz sva ova čuda tehnike, kranove i mašine kojima raspolažemo. Zaista nam to nikako nije jasno, kako je to bilo moguće“, iskreno se divi Mujičić.

U nastavku

Obnova bogomolja – simbol dobrodošlice

Obnova bogomolja – simbol dobrodošlice

Nekoliko kilometara dalje, još jedno gradilište. Gradi se katolička crkva Svetog Ante Padovanskog na Petrićevcu, koja je Ferhadiju nadživela nepune dve godine. Srušena je eksplozivom 1995. godine, zajedno sa samostanom, a sada žele da ih obnove.

Fra Ivo, koji nas vodi u obilazak gradilišta, kaže da se crkva gradi po gabaritima srušene, ali da žele da elementi u zidovima i krovovima liče na raniju crkvu koja je stajala tu, a srušena je 1969 godine, ali tada ne od ljudske ruke. Ta crkva, za koju kažu da je bila jedna od najlepših, srušena je usled katastrofalnog zemljotresa, koji je Banjaluku pogodio te godine. Za fra Ivu obnova tog objekta ne znači samo mesto molitve za katolike toga kraja.

„I verski objekat, koji god da se obnavlja, pogotovo, da to tako uslovno nazovem, u manjinskim sredinama, je sigurno jedna poruka da je taj narod, koji je igrom slučaja tu manjinski, ipak dobro došao u tu sredinu. Pa tako mislim da je to slučaj i sa ovim, da je to ipak i Hrvatima jedan znak da su oni dobro došli u ovu sredinu i da je Banjaluka i njihov grad“, kaže fra Ivo.

Većina Banjalučana podržava obnovu

Rapoloženje među Banjalučanima o obnavljanju katoličkih i muslimanskih verskih objekata u njihovom gradu, proverili smo u mini anketi u gradskom parku. Od sedam slučajnih prolaznika, šestoro njih se raduje da se ti objekti obnavljaju, dok petoro nema ništa protiv podizanja spomenika papi Jovanu Pavlu II u Banjaluci, što je ideja koja je nedavno izašla u javnost.

Jedan Banjalučanin pravoslavac kaže da se raduje obnavljanju Ferhadije.

- „To je bio unikat u Banjaluci, spomenik, muzej, ceo svet je dolazio da je vidi. Mislim da je nakaradno što je srušena. Ali, treba je obnoviti, kada uspeli da je obnove u onom izdanju kakva je bila.“

- „Sve verske objekte treba obnavljati, ne samo jedan. I katoličke i pravoslavne i muslimanske.“

Jedna žena je pak protiv obnavljanja katoličkih i muslimanskih verskih objekata u Banjaluci. Kaže da je sa suprugom i dva maloletna sina izbegla iz Prizrena na Kosovu. Srećom, kaže, muž joj ima rodbinu u Banjaluci, pa su se tu sklonili:

- „Naše crkve u Prizrenu su sve srušene. Dok njih ne obnove, ne treba ni njima ovde obnavljati. Gdje ja da se vratim? Ja u Prizren mogu samo pod pratnjom.“

Druga Banjalučanka nema ništa protiv obnavljanja svih katoličkih bogomolja, ali protiv je podizanja spomenika papi. Kaže, „crkve su stvar vere, a papa stvar politike“.

U nastavku:

I pravoslavci obnavljaju hramove

I pravoslavci obnavljaju hramove

U centru Banjaluke nalazi se novoobnovljeni pravoslavni saborni hram Hrista Spasitelja. On je srušen u Drugom svetskom ratu. Otac Ratko kaže da verske objekte ne ruše vernici. „Da ih nismo „rušili, kaže, „danas bismo pravili nove umesto da obnavljamo srušene“.

On kaže da je Srpska pravoslavna crkva u Banjaluci puno propatila tokom Drugog svetskog rata. Sve crkve, priča on, tada su srušene, a komunističke vlasti, kako tvrdi, posle rata nisu dale da se grade nove.

„Banjaluka je bila bez hrama posle Drugog svetskog rata 26 godina. Samo za jednu crkvu smo dobili dozvolu da se gradi u sedištu Episkopije. Tako da smo mi od Trna do Karanovca imali ogroman broj stanovnika, a nismo imali hramova, bio je samo jedan jedini“, priča otac Ratko. Za njega nema dileme da sve verske zajednice treba da obnove srušene bogomolje, ali i da grade nove.

„Mi smo dobre odnose imali sa susedima i pre i za vreme rata, i dan danas. Sve što ljudi osećaju da treba obnoviti i izgraditi, pa neka obnove, neka izgrade. Jer, ako ima naroda, imaće ko i doći u tu bogomolju-„

Spomenik papi

Obnavljanje verskih objekata u Banjaluci više nije stvar politike. Međutim, da li u Banjaluci treba napraviti spomenik papi, izgleda jeste. Naime, banjalučki Hrvati i tamošnja katolička crkva sa biskupom banjalučkim Franjom Komaricom na čelu, izrazili su želju da se kod samostana podigne spomenik papi kao spomen na to što je pohodio Banjaluku tokom njegove posete BiH.

Na pitanje kako gleda na to, fra Ivo kaže, pomalo šaljivo, da je vlast u Republici Srpskoj bila protiv, opozicija bi bila za gradnju, aludirajući na nedavnu najavu biskupa Komarice, Milorada Dodika, predsednika Vlade RS i Dragana Čovića, predsednika HDZ-a BiH, da će institucije RS podržati i pomoći izgradnju spomenika svetom ocu.

Nasmejanog lica i vrlo britkog smisla za humor, fra Ivo nam objašnjava da političari ne treba da razbijaju glavu time treba li spomenik papi ili ne:

„Znate, ovo ovdje kraj crkve je naša crkvena zemlja i to je naša stvar. Što je koga briga hoćemo li mi graditi spomenik ili nećemo, ako on ne narušava izgled i ne krši zakone?“, smeje se fra Ivo.

Ipak, svi se slažu da je najbitnije da se bogomolje grade, i da će one dati barem mali doprinos da život u Banjaluci bude lepši.

Autor: Dejan Šajinović

Odgovorni urednik: Ivan Đerković