Balkanski političari su ostali u dvadesetom veku | Politika | DW | 13.10.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Balkanski političari su ostali u dvadesetom veku

Masovne migracije, razorena infrastruktura, male plate: zemlje jugoistočne Evrope, bilo da su već članice EU ili zemlje kandidatkinje, imaju mnogo zajedničkih problema. Zašto je tako teško pronaći zajednička rešenja?

Loše vesti stižu iz Brisela, a dobre vesti od sopstvene vlade - da ovu metodu koriste stare članice EU je već odavno poznato, ali je u međuvremenu ova taktika postala omiljena i na periferiji Evropske unije, a praktikuju je i  zemlje koje žele u EU.

Pomislite samo na stoprocentne carine, koje je Kosovo uvelo na srpsku robu, što je bila reakcija na pokušaje Beograda da blokira pristup Kosova Interpolu. Postoji li veća protivrečnost evropskom duhu od uvođenja carina i onemogućavanja saradnje na polju bezbednosti? Što je još gore, građani obe zemlje podržavaju ove korake.

Političke igre moći umesto pomirenja

Drugi primer: Bugarska preti vetom na pristup Severne Makedonije Evropskoj uniji. Slično kao što je Grčka 28 godina blokirala pristup svom susedu na putu ka međunarodnim institucijama, Bugarska ispunjava populističke želje i slavodobitnički zahteva da Skoplje preispita svoj odnos prema prošlosti.

"Kazus beli" je zapravo pitanje kome pripada revolucionar Goce Delčev, Bugarin, rođen u Osmanskom carstvu, a osnovao makedonski revolucionarni pokret. Jedna zajednička komisija istoričara bi trebalo da razjasni spornu temu, i barem su došli do zaključka da dva naroda imaju zajedničko srednjevekovno nasleđe. Ali, moderno doba se pokazalo kao kamen spoticanja, zato što se u okviru socijalističke Jugoslavije pojavila autonomna makedonska nacija.

Sofija je zadrto odbijala da prizna ovu naciju. Zašto baš sada dolazi do ovakvog skandala? Bugarskoj predstoje važni lokalni izbori, a desničarski ekstremisti, iscrpljeni od učešća u vladajućoj koaliciji, izgleda da traže neprijatelje i političke poruke.

Takođe zbog političkih igara moći u oba entiteta u Bosni i Hercegovini nije moguće da se dođe do pomirenja i do jedinstva ove problematične zemlje.

Osim toga, na putu ka EU postoji i konkurentska borba između zemalja kandidatkinja, što potpaljuje negativna osećanja protiv susednih zemalja. Ko je bliže cilju, Severna Makedonija ili Albanija?

Oslanjanje na EU, za konsolidovanje nacionalnih država

Značaj evropskih integracija se u određenoj meri pretvara u njegovu suprotnost. Umesto da se nacionalne razlike pokušaju prevazići udruživanjem ekonomskih resursa (kao što su to činile države osnivačice 1950-ih) , balkanske zemlje se oslanjaju na EU kako bi konsolidovale svoje nacionalne države i dale legitimitet sopstvenim političkim elitama.

Ove male balkanske države su nastale razgraničavanjem od suseda - i uz pomoć geopolitičkih "sponzora" iz vremena oko Prvog svetskog rata, odakle i potiče pojam "balkanizacija". Podsticaj u pravcu ujedinjavanja često dolazi spolja: od saveznika kao u slučaju posleratne Jugoslavije, od Varšavskog pakta i NATO, a sada od evropskih projekata poput "Berlinskog procesa" iz 2014, koji kroz finansijsku pomoć podstiče bolju integraciju.

Da li bi Balkan mogao i bez podsticaja spolja da ovu integraciju vidi kao smislen cilj? U tom smislu bi trebalo prvo da prestanemo da zemlje delimo na članice EU i kandidatkinje, jer te zemlje su veoma slične jedna drugoj.

 Prosečne zarade su između 400 i 600 evra, samo su u Grčkoj i Hrvatskoj nešto više. Članice EU Bugarska i Rumunija su neznatno ispred zemalja kandidatkinja Srbije i Crne Gore, koje su pak tek nedavno započele pristupne pregovore.

Infrastruktura je svuda loša, nacionalni protekcionizam često ometa trgovinu i investicije, a turizam je veoma važna privredna grana za ovaj region. Zbog masovnih migracija ogromne su rupe na tržištu rada. Najveći broj valuta je slab ili su vezane uz evro kao bugarski lev. Crna Gora i Kosovo, bez obzira što nisu članice evrozone, kao valutu koriste evro. A još nismo ni krenuli da nabrajamo sve ono što je zajedničko kada je reč o muzici, kuhinji, jezicima i običajima.

Mali i veliki Šengen

Zar ne bi ove sličnosti mogle da budu osnova za tešnju regionalnu saradnju?

Nedavno su Severna Makedonija, Srbija i Albanija diskutovale o moćnosti da se napravi neka vrsta male "Šengen zone" za ove tri zemlje. Zašto ne bi i Bugarska i Rumunija pristupile ovoj grupi? Zbog sličnog životnog standarda to ne bi dovelo do velikih migracija iz jedne u drugu zemlju, a granični promet i trgovina bi profitirali od otvorenih granica.

Ali, Bugarska i Rumunija sa zadrškom razmišljaju o tome, plaše se da ako bi pristupili jednom regionalnom malom "Šengenu", više ih ne bi primili u evropski šengenski prostor. No, u osnovi je to upravo obrnuto. Jer, što se više sarađuje na regionalnom nivou, to je lakše postati deo Evrope. Slične forme i saradnje bi se takođe mogle zamisliti i u drugim oblastima, bez da se čeka na prepopruke Evropske unije; na primer u transportu, zaštiti prirodne sredine, komunikacijama ili bankarstvu.

Ova vizija bi mogla da bude dalje razvijana u jednu regionalnu grupu - slično Nordijskom savetu, Baltičkoj skupštini, Beneluksu ili Višegradskoj grupi - koja bi se zalagala za interese regiona Balkana.

Koncentrični krugovi

Ivajlo Dičev

Ivajlo Dičev

Ovo bi moglo da odgovara geometriji "koncentričnih krugova" koji se upravo formiraju. Balkan neće biti u centru tih krugova, ali nadajmo se ne i na autsajderskim pozicijama.

Zašto je implementacija takve regionalne integracije toliko komplikovana? Između ostalog, verovatno zbog rivalstva između Srbije i Bugarske, ili pokušaja Grčke i Srbije da preuzmu vođstvo. Osim toga Hrvatska i Rumunija odbijaju da budu svrstane u balkanske zemlje.

Iz Sjedinjenih Američkih Država i Rusije stižu oprečni uticaji, a populisti su uveliko zaokupljeni evociranjem duhova prošlosti. U regionu Balkana, političarima se daje preveliki značaj u odnosu na građane i preduzeća. Poltičari strahuju da će u današnje vreme postati beskorisni i zbog toga radije ostaju u dvadesetom veku.

IIvajlo Dičev je profesor kulturne antropologije na Univerzitetu u Sofiji. Predavao je i u Nemačkoj, Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM