Balkan: nepoželjan ili nevoljan?
7. jul 2019.
EU proširenje više nije to što je nekad bilo. Otkako je postalo jasno da Turska pod Erdoganom nije dobrodošla i da bi svaka dalja integracija Ukrajine u EU dovela do ozbiljnih napetosti s Rusijom, pregovori o punopravnom članstvu se koncentrišu na region zapadnog Balkana.
Neki političari rado ukazuju na „bad boys" Evropske unije - Rumuniju, Bugarsku i Grčku. Populisti su opet iz principa protiv primanja zemalja s većinskim muslimanskim stanovništvom, poput Kosova ili Bosne i Hercegovine. Neki pak jednostavno naginju zaboravljanju čitavog regiona.
No pored čitavog tog zamora od proširenja, ozbiljno se postavlja pitanje koliko zapravo same zemlje zapadnog Balkana misle ozbiljno kada je reč o želji ulaska u Evropsku uniju?
Jedan aktuelni primer odnosa Skoplja i Sofije: bugarska vlada se često predstavlja kao advokat zapadnog Balkana. No već i jedan mali incident je nacionalističkog vicepremijera Bugarske nagnao da Severnoj Makedoniji zapreti vetom na ulazak u Evropsku uniju. Razlog: Skoplje ne želi da prizna da je revolucionar Goce Delčev bio Bugarin.
Zajednička komisija dve vlade bi zapravo trebalo da reši ovakve nesporazume, ali ona igra na kartu vremena i dosada je obradila samo istorijske nedoumice - zaključno sa srednjim vekom. Goce Delčev je rođen kao etnički Bugarin a umro je kao junak u jeku nastanka makedonske nacije. No, istorija ovde ionako igra sporednu ulogu.
Bilateralni sukobi kao kamen spoticanja na putu ka EU-u
Šta bi dakle moglo postati glavni kamen spoticanja na putu EU integracija? Ni trgovina, ni prekogranični projekti a ni investicije ili bezbednosni problemi - nego pitanje kome pripada jedna zajednička istorijska osoba. Svađa se oko tog pitanja, a između Skopja i Sofije koji su udaljeni svega 245 kma ne postoji ne železnička pruga.
Tokom ovog skandala, bugarski nacionalisti su uvek iznova podsećali na „junačke Grke" koji su, time što su Makedoniju naterali da se nazove Severnom Makedonijom i time „odrekne" antičkog nasleđa, navodno štitili bugarske nacionalne interese. Ovaj sukob simbolične težine, koji je malu bivšu jugoslavensku republiku kočio na putu ka međunarodnom priznanju, izgleda je počeo da služi kao uzor u regionu. Kompromis oko imena je Sirizu očigledno koštao popularnosti. U budućnosti bi opet moglo doći do simbolične radikalizacije ovog pitanja - u slučaju da u Atini na vlast dođe neka nacionalistička stranka.
Lokalne elite instrumentaliziuju EU integraciju
Drugde u regionu su problemi još veći. U Bosni gotovo da i ne dolazi do mešanja tri etničke grupe. Čak je i nastava na školama različita. Drugi primer su mukotrpni razgovori između Srbije i Kosova koji su prošle godine, nakon ubistva Olivera Ivanovića, došli u slepu ulicu.
Uz svo dužno poštovanje prema kulturnoj raznolikosti, postavlja se pitanje kako ove zemlje uopštee zamišljaju Evropsku uniju. Prvobitno je EU bila projekt prekogranične i transnacionalne kooperacije, prvo u privredi, a kasnije i u drugim segmentima.
Na Balkanu je upravo suprotno: ne baš potpuno legitimne lokalne elite instrumentalizuju EU integracije kako bi učvrstile svoju poziciju na vlasti. Netrpeljivost između ovih elita je bila mogućnost da se kompenzuju nepostojeći politički program i nezavisne političke strategije. Po toj tradiciji, EU integracija na Balkanu ne počinje spajanjem industrije uglja i čelika, kao nekad na početku EU, nego kopiranjem projekata koje zahteva Brisel.
Političkim vođstvima zapadnobalkanskih zemalja uopše nije u interesu da odustanu od nacionalnih granica. Naprotiv: većina preduzeća zavisi od podrške na nacionalnom nivou i skrivenog protekcionizma. Zapravo je samo nekoliko kompanija aktivno na području celog regiona - a, iskreno rečeno, integracija regiona preko Koka-kole više je nego čudna rabota.
Zapravo je paradoks da su Rumunija i Bugarska, bivše članice istočnog bloka, još 2007. postale članice EU a zapadnobalkanske zemlje, uglavnom proizišle iz nesvrstane Jugoslavije još nisu.
Jedno objašnjenje za to bi mogla biti i činjenica da su rumunske i bugarske političke elite s manje legitimiteta krenule u proces transformacije i da su morale brzo da se prilagode, na što su bile naviknute iz vremena istočnog bloka. Činilo se da su elite zemalja naslednica Jugoslavije imale mnogo više samopouzdanja i međunarodnog ugleda, - ali je to dovelo do ratova. I to ne simboličnih nego realnih.
Obnoviti jugoslavenski duh
Paradoks koji se sastoji u tome da se EU integracije koriste kako bi učvrstile nestabilne nacionalne države, odgovara etnički utemeljenom pojmu nacije koji je vrlo raširen na jugoistoku Evrope.
Proterivanje i progon ostalih etničkih grupa kao što je „etničko čišćenje" koje je postalo zaštitni znak Slobodana Miloševića, bilo je prisutno i u drugim državama regiona, počevši s ustancima protiv Osmanilja, kada je stotine hiljada Turaka proterano iz svojih domova u Grčkoj i Bugarskoj.
Slične fenomene pronalazimo i kod onih koji navodno važe kao dobri: na primer kada su Hrvati uz američku pomoć „počistili" Krajinu. Ili na Kosovu mnogi etnički Srbi napuštaju svoje domove - pod „budnim" okom Evropske unije.
Podsetimo se samo šta se nakon Drugog svetskog rata dogodilo u Čehoslovačkoj i Poljskoj kada su proterani milioni Nemaca. Pošto su nacisti prethodno poubijali Jevreje ovih zemalja, posleratna istorija ovih država je započela jednom gotovo neprirodnom etničkom homogenošću.
Današnje histerične reakcije na izbeglice se mogu posmatrati kao posledica ovog osećaja etničke „čistoće". Iza toga se krije strah od evropskog projekta koji briše crte etničkog razdvajanja i prihvata različitosti naroda.
Države zapadnog Balkana riskiraju da ponovo krenu starim putem jer etnička pripadnost vodi ka velikim strastima i jakim vođama s autoritarnim sklonostima. Kako se to ne bi dogodilo, potrebno je oživeti jugoslovenski duh otvorenosti i kulturne raznolikosti. Ili, na kraju krajeva, zašto ne: treba oživeti i posleratnu utopiju Balkanske federacije koju je u korenu sasekao Staljin.
Ivajlo Dičev je profesor za kulturnu antropologiju na univerzitetu u Sofiji i predavao je na fakultetima u Nemačkoj, Francuskoj i SAD.