Avganistanska deca rata | Politika | DW | 19.09.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Politika

Avganistanska deca rata

Prošle godine više od 88.000 maloletnih izbeglica zatražilo je azil u Evropskoj uniji. Polovina njih je iz Avganistana. Tamo je više od milion i 200.000 ljudi u bekstvu, a veliki broj među njima su – deca.

Mala Navzija odmah upada u oči. Njena jarko crvena marama ističe se u prašnjavoj okolini. Boja koja dominira u izbegličkom kampu u kome ona živi je svetlo smeđa, kao blato. Navzija priča kako je doživela rat. „Sećam se pucnjeva i eksplozija. I jedne posebno glasne eksplozije u našem vrtu.“

Borbe u Kunduzu na severu Avganistana odnele su Navziji oca i jednu sestričinu, ujedno njenu najbolju drugaricu. Oni joj sada veoma nedostaju, kaže desetogodišnjakinja: „Nedostaje mi moja kuća, naročito moje drugarice.“

Kolibe na periferiji grada

Navzija je s majkom i osmoro braće i sestara iz Kunduza pobegla u Kabul, avganistanski glavni grad. Porodica je ostavila svoje malo seosko imanje, svoje njive i stoku, i danas živi na istočnoj periferiji Kabula u kolibi od ilovače koju su sami napravili. Na tom području smestilo se još pedesetak porodica iz pokrajine Kunduz u kojoj se vode borbe. Tako je na ogromnoj ledini, između pustih, nedovršenih solitera, nastao novi izbeglički logor. Jedan od mnogih u Avganistanu.

Afghanistan Mädchen und Kleinkind

Često deca moraju da se brinu za mlađu braću i sestre

Ljudi u tom izbegličkom kampu moraju sami da se pobrinu za to da se nekako prehrane. Navzija i njena braća i sestre ne idu u školu. Ona i njene sestre pomažu majci kod pranja veša za druge ljude, braća čuvaju stoku ili rade kao nadničari na jednom gradilištu.

„Ranije samo mogao uvek da u našem dvorištu igram fudbal s drugarima. To mi sada mnogo nedostaje. Kao i jabuke i drugo voće u bašti. Imam samo jednu želju: da se što pre vratim kući i ponovo igram fudbal“, kaže Navzijin brat, 13-godišnji Mohamed Akbar. Njegov stariji brat Abdul Manan samo odmahuje glavom. On ima 15 godina i „glava“ je te izbegličke porodice. Na njegovim plećima leži velika odgovornost. U Kunduzu je samo tri godine išao u školu. Zna pomalo da čita i piše. I ima jasne predstave o tome kako da pomogne braći i sestrama.

Bildergalerie Afghanistan

Mohamed samo želi da se vrati kući i da igra fudbal

Nada u bolji život

„Želim u Nemačku kako bih zaradio novac za svoju porodicu. Znam da je to putovanje opasno. Ali, čuo sam da je život u Nemačkoj dobar i siguran. U svakom slučaju želim u Nemačku. U Avganistanu nikad neće biti mira.“

Abdul Manan pokušava da od rodbine i ljudi kod kojih radi pozajmi novac kako bi platio krijumčarima koji će ga dovesti u Evropu. S majkom je razgovarao i o tome da proda zemlju u Kunduzu – ali ona je sumnjičava prema njegovim planovima. „Naravno, htela bih da ostane s nama, ali ako se naš život ne poboljša, onda ne bi trebalo da ga zaustavljam već da ga ohrabrim.“

Griechenland Unbegleitete Jugendliche Flüchtlinge

Mnogi se nadaju boljem životu u Nemačkoj

Majka se ipak nada da bi njen, i život njene dece mogao da se poboljša ako bi najstariji sin uspeo da ode u Nemačku. Trenutno je ukupno više od milion i dvesta hiljada Avganistanaca u izbeglištvu u sopstvenoj zemlji. Samo ove godine, od januara do početka septembra, svoje domove je zbog rata moralo da napusti oko 250.000 ljudi. Čak 56 odsto tih raseljenih ljudi u Avganistanu su deca – kao Manan, Akbar i Navzija iz Kunduza.