Avganistan - strane sile i autohtone vrednosti | Politika | DW | 19.08.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Avganistan - strane sile i autohtone vrednosti

Avganistan je već 100 godina nezavisna zemlja. No, to je bio period stalnih uspona i padova, u kojem su propuštene neke šanse da se reforme sprovedu na pravi način, smatra Florijan Vajgand.

Loja Džirga

Loja Džirga

Jedan stari Avganistanac kojeg sam sreo u Kabulu 2006. je ovako sažeo istoriju svoje zemlje: „Aleksandar Veliki je došao i otišao, baš kao i Britanci i Sovjeti. Zašto i Amerikanci ne bi otišli"?

Trinaest godina kasnije, njegove reči kao da se ispunjavaju. Sporazum sa Talibanima o povlačenju SAD mogao bi da bude potpisan svakog dana. I tome se završava još jedan krug ponavljanja u kojem se samo akteri menjaju.

Avganistanci odvajkada gaje mit o osvajačima koji dolaze i odlaze, ali uvek samo na određeno vreme. Zbog toga su mnogi Avganistanci ponosni, ali i zamišljeni. Oni sanjaju o slobodnom Avganistanu koji nije u rukama stranih sila. S druge strane: kako da zemlja uspe sama? Ona je velikim delom pustinja u čijem tlu postoje prirodna bogatstva – no nema ni tehnike ni insfrastrukture za njihovu eksploataciju.

Prvi pokušaj da se u novijoj istoriji zemlja postavi na noge i da svoj razvoj uzme u svoje ruke, počeo je pre tačno 100 godina. Tada, 1919, Britanci su posle tri iscrpljujuća i bezuspešna rata uvideli da će ostati samo jedna epizoda u toj zemlji – i pustili da njihov protektorat postane nezavisan.

Prvi kralj Amanulah Kan hteo je da otvori zemlju ali ne i da mu iz inostranstva diktiraju kako to da učini. Orijentisao se prema modernističkim strujanjima na Orijentu. Njegov idol je bio sekularni osnivač moderne Turske Kemal Ataturk. No, bio je duboko impresioniran i Vajmarskom republikom koju je i sam posetio kao državni gost. Njegova supruga Soraja je odbacila zar a kralj je u zemlji počeo da sprovodi važne reforme. Danas predstavnici vlade na društvenim mrežama rado citiraju kralja, naročito izjave u kojima naglašava da Avganistanci sami moraju da urede svoju budućnost.

Oni koji danas aplaudiraju ne smeju da zaborave kako je taj koncept propao. Kralj je ubrzo proglašen za lakeja Zapada i izdajnika sopstvene kulture. Posle jedne pobune se povukao u egzil. Njegov naslednik je povukao reforme, ali je na tronu ostao vrlo kratko. Usledili su dalji reformatori koji su – poput kralja Zahera Šaha – doneli mnogo godina mira. Ali na kraju su svi ili svrgnuti pučevima ili ubijeni.

Ta era se završila invazijom Sovjeta 1979. No deceniju kasnije, i oni su morali da odu. Devedesete godine su donele građanski rat i Talibane.

Šta će biti sada, posle vojne akcije SAD zbog terorističkih napada od 11. septembra 2001, dve misije NATO, milijardi potrošenih na razvojnu pomoć i više od deceniju i po postojanja demokratskog ustava?

SAD su izgubile interes. Da bi se povukle a pritom sačuvale obraz, one ne prezaju čak ni od sklapanja mirovnog sporazuma sa talibanskim teroristima. Jedini uslov je da talibani obećaju da ubuduće Avganistan neće biti izvor terora. A Vašingtonu je svejedno šta će biti sa tom zemljom.

Iskustvo Avganistanaca ponovo potvrđuje: strane sile dolaze samo kada hoće da sprovode svoje interese i vrednosti.

Florijan Vajgand

Florijan Vajgand

I drugi su prošli kroz slična iskustva. Ona su, na primer, na indijskom potkontinentu dovela do vrlo kreativnih rešenja. Posle kolonijalne vladavine Britanaca, došla je nezavisnost. Zemlje koje su nastale – Indija i Pakistan – a kasnije tokom sedamdesetih godina i Bangladeš, zadržale su elemente okupatorskog nasleđa – u obrazovnom sistemu i vojsci.

No, u Avganistanu mit o nepokorivosti spojen sa tužnim iskustvom prevtrljivih partnera stvara veliku skepsu prema idejama koje dolaze spolja. To je ojačalo ekstremiste koji obećavaju da će sprečiti, ili eliminisati, takve uticaje. Ekstremisti prećutkuju da je avganistanska kultura koju, kako navode, brane, takođe rezultat mnogih uticaja spolja – bilo da je reč o Arabiji, Persiji, Centralnoj Aziji ili Potkontinentu. Kada bi bila oživljena sposobnost da se ti kulturni i politički uticaji modifikuju za sopstvenu zemlju, reformske tendencije unutar Avganistana ne bi stalno propadale.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android