Atina – drevna devica | Mozaik | DW | 20.11.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Atina – drevna devica

Ono što nam sufliraju istorijski udžbenici, letovanja negde na Halkidikiju ili priče onih koji su već bili u višemilionskoj prestonici Grčke, ne može da nas pripremi na to čudo. Atina je drukčija.

Na atinskom aerodromu čekao nas je Dionis – bradati mladić, slika i prilika muzejskih grčkih bista. Jednom su mu se kod Leskovca pokvarila kola. Ostao je četiri godine na jugu Srbije. Nije rekao zašto, a mi nismo bili neuljudni da pitamo. Dionisova majka, Ruskinja koja se udala za Grka, pitala ga je šta će u Srbiji. Kada je njegovo znanje jezika donelo posao turističkog vodiča u Atini, rekla je da je baš dobro što je bio tamo. Za Dionisovu agenciju bili smo prvi gosti iz Srbije od septembra.

Dionis nam sve to priča, prekidajući pripovedanje da bi pokazao ovo ili ono, dok nas vozi kombijem četrdesetak kilometara od aerodroma prema gradu. Uskoro autoput uranja u predgrađa, nekoliko spratova, balkoni sa tendama, poneka crkva između zgrada, more betona i cigle, tu i tamo šiljci čempresa i krune palmi, tek toliko da nas podsete da se nalazimo 1.100 kilometara južno od Beograda.

Trg jedinstva

Dionis nas je vešto provukao kroz saobraćaj u centru – rekao je da nedeljom na sreću nema toliko gužve. Severno od Akropolja, srca stare Atine, nalazi se Platia Omonia – Trg Jedinstva. Fontana poput one na Slaviji datira od nedavnog renoviranja. Trg je okružen mnogospratnicama zašlim u godine. Mislio sam da samo socijalizam proizvodi ovu vrstu šarma. Hotel je neoklasicistička građevina nekoliko stotina metara od Omonije, u Ulici Konstantina Velikog. Tu učimo prvu lekciju pešaka u Atini. Sa izuzetkom ponekog bulevara, u Atini postoji samo – uzbrdo i nizbrdo.

Hotel se nalazi tačno naspram Crkve Svetog Konstantina. Naš balkon na trećem spratu gleda na njeno pročelje. Dionis nam je onako usput rekao da je hotel za vreme nemačke okupacije bio sedište Gestapoa.

Doživeo sam to kao hir sudbine – potomak zatočenika nemačkog logora sanja klasične grčke snove u bivšem sedištu Gestapoa. Setim se Borislava Pekića i njegovog romana „Kako upokojiti vampira“. Pisac u njemu dovodi bivšeg gestapovca u hotel na Jadranu koji je za vreme rata bio centrala Hitlerove tajne policije.

Stepenište hotela

Stepenište hotela

Nisam hteo da dozvolim da mi ovakvi hirovi istorije pokvare boravak u Atini. Jeste da sam pomalo sa podozrenjem merkao odaje sa visokim stropovima, sa trećeg sprata zavirivao u duboku spiralu stepeništa, na čijem dnu, u nekom podrumskom polumraku, još uvek spavaju krikovi mučenih nesrećnika. Nisam ovaj put hteo da ih budim.

Kako se ujutro pre sedam ispostavilo – crkva ima moćna zvona:

Dong-dong-dong

Dong-dong-dong

Dong-dong-dong-dong

Dong-dong-dong

I tako dok ne otvoriš oči. Tako ti čedna Atina želi dobro jutro.

Omonija by night

Dakle, rano smo ustajali, posle doručka izlazili u prohladno i vedro jutro, da bismo tokom dana skidali sa sebe suvišnu odeću. U podne smo kratkih rukava uživali na preko dvadeset atinskih stepeni u novembru.

Na malom trgu između hotela i crkve narkomani su malodušno zurili, svaki u svoje ništavilo. Tiho su razgovarali, pomagali jedan drugom da ušmrču drogu. Vernici su pored njih ulazili u crkvu krsteći se.

Naveče se ulice isprazne od građanstva koje je ovuda moralo ići za svojim poslovima. Ali su se ulicama raširile grupice mlađih muškaraca. Prodavali su zjale, glasno govoreći na maternjem jeziku, kao da se dovikuju sa nekim iz njihovog dalekog zavičaja. Pored džankija, okolina Omonije puna je migranata, ljudi nasukanih u Atini, u potrazi za zapadnim snom. 

I to je Atina

I to je Atina

A sve te ulice se zovu po ključnim imenima istorije filozofije ili umetnosti – Sokratove retoričke vratolomije, Anaksagorini atomi. Grčka velika trojka dramatičara – Eshil, Sofokle, Evripid – takođe ucrtani u lice ovog kraja, koji vonja na benzin i mokraću.

Beskućnika ima i u najmoćnijim bulevarima sa izlozima punim firmirane robe. Ali u slepim ulicama i budžacima, haustorima i nadsvođenim prolazima oko Omonije, noć je njihovo kraljevstvo. Narodno pozorište je skoro naspram hotela. To je Atina. Miroljubiv suživot buržoazije i anarhista, luksuza i treša, turista i džankija. Pored girošdžinica brzu hranu nude radnje kao što je Bismillah halal. A ulicama danonoćno zuje mopedi i motorcikli, toliko sam ih video još samo na Siciliji.

Monastiraki

U stari grad prema Akropolju sa Omonije se spuštate Atinom, ulicom koja je dobra za orijentaciju jer kao jabuku polovi prostor između Omonije i Akropoljskog brega. U njoj su nanizane i Gradska kuća i glavna atinska pijaca. Perikleov spomenik mora da ima kamene nozdrve, inače bi ih zarozao, zbog jutarnjeg vonja ribe koji ulicu napuni do vrha. Ovakav izbor plodova mora retko se viđa, a pod svodovima pijace može se i jeftino jesti.

Na dnu ulice je Monastiraki – jedan od glavnih trgova u Atini, nazvan po nekadašnjem manastiru koji se više ne vidi. Ali najmarkantnija građevina na trgu koju prikazuju svi turistički prospekti jeste bivša džamija, kojoj nedostaje minaret. Cistarakijeva džamija koja je danas muzej, nazvana je po osmanskom upravniku Atine iz 18. veka koji ju je sagradio.

Od Monastirakija nalevo vodi glavna ulica za skupi šoping – Ermu. Nazvana je po Hermesu, bogu trgovine i srećnog slučaja, slatkorečja i koječega još. Gužva je i nedeljom, a ulica se pretvara u pešačku zonu tek od vizantijske crkvice Kapnikarei, iz godine 1050, koja iskrsava pred vama kao fatamorgana okružena bleštavim izlozima, restoranima i kafeima.

Trg Monastiraki

Trg Monastiraki

Južno od te ulice, paralelno sa njom, takođe prema trgu Sintagma proteže se ulica Mitropoleos. Ona je u prvom delu, kao i splet uličica oko Monastirakija, puna restorančića koji u beskrajnom nizu nude klasičnu grčku hranu u krcatim bašticama. Tu su i radnje koje po šarenilu ponuđene robe ne zaostaju za orijentalnim bazarom.

Nešto dalje ulica se otvara u reprezentativan trg Mitropoleos sa glavnom crkvom u zemlji – posvećena je Bogorodici, zovu je kratko Mitropoli. Kada su Grci stekli nezavisnost od Osmanlija, nisu se mogli dogovoriti oko sopstvenog kralja, pa su uvezli Bavarca. Oto I je dobio i svoju kraljevsku crkvu u srcu Atine.

Plaka

Naš put ka Akropolju – na starogrčkom je ime označavalo svaki gornji grad – trajaće dva dana. Prvi dan smo ustali sa čvrstom namerom da posetimo breg sa nekim od najčuvenijih hramova ljudske civilizacije. On je ionako bio vidljiv danju i noću iz skoro svakog dela grada, smestio se na ogromnoj steni i mamio nas gordim ćutanjem. Ali Atina je možda i najinteresantnija u kraju koji vodi do Akropolja i zove se Plaka.

Prema etimolozima reč Plaka može biti arvantiskog porekla – pravoslavni Albanci na Korintu su govorili taj dijalekt. Prema toj pretpostavci reč označava „staru Atinu“. I grčka varijanta – plaka je plata – moguća je kao oznaka za glavno podnožje Akropolja.

Jednom ćete zastati pored nekadašnje Hadrijanove biblioteke, sluteći na osnovu ostataka, koliko je velelepan bio nevidljivi deo. Potom ćete zabasati u neku od uličica koje završavaju stepeništima. Naići ćete na „Kulu vetrova“ i rimsku Agoru. Na muzej grčkih instrumenata i uličice koje ne vode nikuda, već se završavaju strmim stepenicama uokvirenim starim dvospratnicama.

A na basamacima, na platformama, kafići i kafei – kao u Lisabonu. Kada je sunčan dan, a takvih u Atini za našeg boravka nije manjkalo, onda je grehota proći pored tih lokala, a ne svratiti na piće. Odlučili smo se za kafe Melina, nazvan po Melini Merkuri, glumici i pevačici koja se suprotstavila grčkoj vojnoj hunti, a u demokratskoj Grčkoj bila je i ministarka kulture.

Kažu da je gazda kafea bio šef sale u restoranu grčkog parlamenta te da je, kada se osamostalio, svoje divljenje za umetnicu i aktivistkinju izrazio nazivajući svoje gastronomsko čedo njenim imenom. Melina Merkuri doduše ima i svoj spomenik u gradu, ali nama je ovaj način sećanja bio bliži.

Kada se na stočićima koji se stepensato spuštaju ka starom centru grada nađe dobra kafa, potom uzo sa ledom, a popodne lenjo potapa uši u izdžezirane grčke melodije, shvatite da je to jedno od atinskih lica u koje ćete se zaljubiti.

Stvarno Akropolj

Pere ili Pedro IV od Aragona je septembra 1380. ostavio zapis: „Atinska tvrđava je najdragoceniji dragulj sveta.“ Možda je ovaj aragonski kralj i vladar Atike pomalo preterivao, ali Akropolj je svakako jedno od mesta koje bi makar Evropljani morali posetiti jednom u životu.

Drugog dana, jednako smo odlučni da ga se domognemo. Najpre smo nadomak Monastirakija pronašli lepu terasu na krovu zgrade u jednoj uskoj uličici. Couleur Locale je jedan od brojnih atinskih lokala sa baštom na vrhu zgrade. Ali nije turistički razvikan, pa smo lako našli mesto sa pogledom na – Akropolj.

Partenon je bio okupan jutarnjim suncem. Bio je to jedan od onih trenutaka zbog kojih čovek putuje. Sve je bilo savršeno, od kafe koja se rodila maločas, do kamenog lepotana starog dva i po milenijuma.

Potom smo se penjali uličicama Plake. Seli smo na klupu u dvorište crkvice. Stabla mandarine i mir. Pop je na drugom kraju dvorišta sedeo za stolom zadubljen u knjigu. Dvorište je imalo drugi izlaz u gornju uličicu. Lepa prečica. Potom smo opet silazili, neko vreme idući cik-cak, gradom koji je pokazivao lice neke grčke ostrvske varoši. Idući zamišljenom polukružnom linijom podno akropoljske stene došli smo do područja gde se slivaju turisti – do stanice metroa Akropolj.

Potražili smo mirniju, sporednu ulicu i u baštici italijanskog kafea pronašli okrepljenje. Posmatran preko ruba šoljice dobrog kapućina, Partenon kao da se upravo rađa iz pene. Ali to je pogrešna slika. Afrodita je rođena iz morske pene, daleko odavde.

Uspon do staništa bogova

Prošli smo pored moćnog Akropoljskog muzeja. Posetu njemu ćemo ostaviti za neke kišne dane. Sada, podno jednog od najčuvenijih brda na svetu, šetamo lepo uređenom ulicom koja se blago penje prema mestu gde se kupuju karte. I već smo unutra. Starija gospođa se raspituje u biletarnici da li je uspon mnogo naporan. Nije, desetak minuta, čuli smo utešne reči.

Prva kota za uzdisanje od lepote i fotografisanje nalazi se iznad amfiteatra pozorišta Heroda Atikusa iz 161 godine pre nove ere. Iza pozorišta su čempresi i grad kao kulisa. Na ovom mestu se održavaju koncerti. Lepo je znati da ovo kamenje živi. 

Kafa sa pogledom: Naš kolumnista Dragoslav Dedović

Kafa sa pogledom: Naš kolumnista Dragoslav Dedović

Sledeće što će izmamiti čuđenje jeste trem Akropolja – Propileja. Između dorskih stubova ulazi se na plato prepun kamenja. Levo je Erehtejon, hram slavan zbog karijatida, devojaka od kamena koje podupiru krov. Da li da kažem ili da prećutim? Ipak ću reći. Ove kamene devojke nisu one koje su izvajane starogrčkim rukama. Ovo su replike.

Jednu originalnu karijatidu je, prema tadašnjim džentlmenskim običajima, ukrao neki engleski lord još 1811. Ostale su zamenjene kopijama i čuvaju se u Akropoljskom muzeju, kako ne bi bile izložene atmosferskim ćudima i čuvenom atinskom smogu. Erehtejon je, dakle, što se karijatida tiče –sada „stariji i lepši“.

Lepše i starije nego original

Lepše i "starije" nego original

Desno se razbaškario moćni Partenon. Posvećen je Atini Partenos – devici Atini. Ova boginja se zavetovala pred ocem Zevsom da nikada neće imati ljubavnika. Otud onaj devičanski atribut. Partenon ne vredi posebno opisivati – već je potrošeno bezbroj reči na njega. Vredi ga videti.

Atinska Avlija

Posmatrana sa Akropolja, Atina je sama po sebi čudesna. Čoveku se učini da je u centru beskrajnog grada. I da stoji na veoma opipljivom temelju sopstvenog humanističkog obrazovanja. 

U povratku treba zastati između dorskih stubova i pogledati na jug. Taj se pogled ne zaboravlja. Ne treba se vraćati istim putem već kod pozorišta Heroda Atikusa skrenuti levo i zastati pored ruševina Dionisovog pozorišta. Tu se desilo rođenje grčke drame, ona je odavde putovala kroz milenijume da osvoji svet.

Još da kažem da smo tog kasnog popodneva, izgladneli šetali po Psiriju, odmah ispod Omonije, Taverna do taverne. Iznad jednih neuglednih vrata piše Avli – prepoznajem u reči osmansko nasleđe, avliju. Ulazimo. Tu nema interneta. Gazda tvrdoglavo odbija da izađe iz analogne ere. Dvorište sa stolovima. Žamor razgovora. Dobra hrana, odlično domaće vino. I blag umor koji se meša sa srećom što smo baš tu.

U atinskoj Avliji

U atinskoj Avliji

Nisam ispričao ni pola priče o Atini, ali ostaviću možda i najbolje za sledeći put. Svako u Atinu dolazi sa svojom slikom o njoj. I malo ko će grad u kojem se obreo povezati sa tipičnim očekivanjima. Atina je samosvojna. Ona ima hiljadu lica.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu