Ratne odštete i srednji prst

Od ujedinjenja Nemačke do danas u pravilnim razmacima se pojavljuju glasovi koji traže da Savezna Republika Nemačka plati ratne reparacije zemljama koje je okupirala tokom perioda nacističke vladavine. I uvek je odgovor Berlina isti: stvar je odavno rešena, nikakvih reparacija ne može biti. Mnogi istoričari sumnjaju da je „stvar rešena“. Ukazuju da Nemačka nikada nije potpisala zvanične mirovne ugovore baš kako bi izbegla plaćanje ogromnih odšteta. Tema sada dobija posebnu notu jer grčka levičarska vlada ne želi da odustane tako lako kao njeni prethodnici. Iz perspektive Atine, 115 miliona maraka, koliko je Nemačka 1960. platila porodicama grčkih žrtava, ni izbliza nije dovoljno. Nasuprot tvrdom stavu demohrišćana Angele Merkel, koalicioni partneri socijaldemokrate šalju drugačije poruke: „Moramo da vodimo razgovor o odštetama“, rekao je potpredsednik SPD-a Ralf Štegner za Špigel onlajn. „To je deo odnosa prema našoj istoriji. I nakon decenija postoje još nerešena međunarodnopravna pitanja“, dodao je Štegner, koji važi za predvodnika levog krila SPD.

Ugledni Zidojče cajtung donosi istorijski pregled: „Međunarodnopravni razvoj od rata do ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. poštedeo je Saveznu Republiku muka oko ratnih reparacija – to je sve odlagano do potpisivanja mirovnog ugovora do kojeg na kraju nije ni došlo. Nemačka je pravno sigurna što se tiče ratnih odšteta, osim možda kada je u pitanju kredit koji su nacisti prisilno uzeli od Grčke. Međutim etički je to sasvim druga stvar. Naravno da zlodela iz prošlosti treba posmatrati odvojeno od današnje grčke krize. Nema sumnje, problematično je pregovarati sa jednom populističkom vladom koja teorije zavere i rasipanje tuđeg novca predstavlja kao levičarsku političku viziju. Ipak nemačkoj strani ne bi škodilo nešto više empatije kada su u pitanju grčki zahtevi za ratnim reparacijama. Arogantni manir, prema kojem se Grci tretiraju kao zabludeli mladi delinkventi, verovatno u Grčkoj budi upravo emocije iz doba okupacije dok se ovde u Nemačkoj na to samo odmahuje glavom.“

„Nervi se brzo gube kada se radi o parama. To je tako i u privatnim i u političkim pitanjima, i u Nemačkoj i u Grčkoj“, komentariše bonski General ancajger. „Drugačije se ne može opisati pometnja koju su ovde izazvali grčki zahtevi za ratnim reparacijama. Recimo Gerda Haselfeld iz bavarske Hrišćansko-socijalne unije tvrdi da se radi o jeftinom manevru, i upozorava Atinu starom nemačkom poslovicom: Ne ujedaj ruku koja te hrani. To bi u prevodu značilo: Kako je samo bezobrazna ova Ciprasova vlada, umesto da ćutke prihvati ono što smo joj mi namenili kao pomoć! Pri tome, vlada u Atini barem ovde postupa baš onako kako Evrozona to očekuje od nekog dužnika: Pokušava da dobije ono što, iz njenog ugla opravdano, potražuje. Možda je Berlinu neprijatno što se potražnja temelji na okupatorskoj prošlosti Nemačke, ali to ne iznenađuje. Uostalom, nije Ciprasova vlada prva koja stavlja ovu temu na sto.“

Frankfurter algemajne cajtung se ne bavi ratnim odštetama već fokusira činjenicu da Grčkoj „curi vreme“, te da je premijer Cipras zatražio novi poseban samit u Briselu kako bi se razmotrili dalji koraci. U dopisničkom tekstu iz Atine, frankfurtski dnevnik sumira učinak Sirize u prvih 50 dana na vlasti: „Malo šta se može izvestiti o radu Ciprasove vlade u onome što bi trebalo da joj bude glavni zadatak: zakonodavna inicijativa. Legislativna delatnost atinske desno-leve koalicije iscrpljuje se za sada uglavnom u najavama pregloda zakona. Nedavno je Ministarstvo pravosuđa saopštilo da radi na ukidanju zatvora sa visokom bezbednošću, a Ministarstvo rada priprema zakon koji bi omogućio ponovno zapošljavanje 3.900 otpuštenih službenika, te primanje u službenički odnos 40.000 zaposlenih sa oročenim ugovorima. Druge najave se tiču ponovnog pokretanja državne radio-televizije ERT koja je zatvorena 2013, zatim mogućnost otplate poreskih dugova u sto rata, te ponovno vezivanje svih poslodavaca za nacionalne tarifne ugovore. Hrabar je bio predlog Sirize da, uprkos raspoloženju stanovništva i koalicionog partnera, dodeli državljanstvo stotini hiljada dece migranata koja su rođena u Grčkoj. Ali svim ovim inicijativama je jedno zajedničko – to su tek predlozi koji se često rasprše pri pogledu na tanku državnu kasu jer ona teško da otvara prostor za političko delovanje.“

Desni lager nemačke štampe – oličen u Veltu i tabloidu Bild, dva glavna izdanja Aksel Špringera – radije se bavi srednjim prstom koji je grčki ministar Janis Varufakis navodno pokazao nemačkim poveriocima. Radi se o jednoj konferenciji u Zagrebu 2013. kada je ugledni profesor Varufakis još bio daleko od politike. Da je pokazao srednji prst – jeste, to dokazuju fotografije, samo nije jasno kome i u kojem kontekstu. O tome je bilo reči i u jednom nedeljnom političkom tok-šou, kada se Varufakis uživo uključio u program nemačke televizije. On je tvrdio da je snimak manipulisan, ali nije rekao na koji način. Odličan povod za tiražni Bild da štampa sledeći naslov: „Lažov“. „Sam je sebe sredio. Jer ko vidi Janisa Varufakisa, uvek će videti i srednji prst. Ko ga sluša, čuće Stick the Finger to Germany. Mogao bi i večno da ćuti, da odseče levu ruku – srednji prst koji je 2013. pokazao u Zagrebu biće i dalje tu. Kao i laž. Jer je u nedelju na nemačkoj televiziji porekao taj srednji prst koji su svi videli. Srednji prst još i ne bi bio problem, jer je to pre njegove političke ere. Ali laž potiče od njega, ministra finansija jedne zemlje koja je upućena na poverenje.“