Apsolutni bestseler, a totalni plagijat

Helene Hegeman napisala je svoj šokantni roman „Aksolotl Roudkil“, prepisujući delove od više autora, ponajviše od internet blogera Airena, i njegovog romana „Strobo“. Čak 20 citata iz romana uzela je mlađahna autorka - tako je naime objavljeno u novom izdanju „Aksolotl roudkil“. Tu listu je autorka u prošlim izdanjima jednostavno zaboravila da napiše.

Dakle, obavezna lista autora iz čijih dela su uzimani citati sada se nalazi u četvrtom izdanju popularnog romana Helene Hegeman. Da li je time rešeno i pitanje plagijata? Kolika je i kakva je uopšte granica između krađe i postmodernog posuđivanja citata. Gisa Funk i Roland Koh:

Pisanje se zasniva na čitanju

Pisanje kao vrsta umetnosti, to zna pisac Roland Koh, koji predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Zigenu, uvek je vezano za neku vrstu prepisivanja:

„Pisanje literature je uvek zasnovano na čitanju. Dakle, bazirano je na onome što autor čita i što u jednom trenutku izađe iz autora. Dakle, sve što čitam jednog dana izađe iz mene, kao i svi drugi svakodnevni doživljaji. Ali to, da neko sedne i prepiše stranice, to je naravno glupo i bestidno.”

Pisac uvek automatski prerađuje svoja iskustva. Što znači i iskustva u čitanju, kaže Koh:

„Roland Bartes je takođe rekao da više ne postoje autori koji su ’originalni geniji’, dakle, autori koji sve izmišljaju. Danas autor uzme nešto iz medija, nešto iz svakodnevice, nešto iz pročitanog, iz onoga što je čuo, što je video… Ja sam, na primer, napisao kratku priču ’Bele noći’. Tako se zove i roman Dostojevskog. Moja priča ima dosta zajedničkog sa romanom: sličnu atmosferu, godišnje doba, likove, mesto… Ali to nije plagijat, priča je inspirisana Dostojevskim.”

Tačno je da u istoriji književnosti ima puno poznatih autora, koju su se „poslužili“ delima svojih kolega. Gete je preuzimao Šilerove ideje. Valter Kempovski je pisao knjigu koja sadrži dnevnike i pisma ljudi, koji su u to vreme živeli. Tomas Man je napisao knjigu o tekstovima koje je koristio kada je pisao „Doktora Fausta“.

Najkasnije od postmoderne isključivo autorstvo romanopisaca dovodi se u pitanje. Samim tim postala je sumnjiva i dotadašnja razlika između plagijata i dozvoljenog citata. Gde je kraj umetničkoj slobodi – a gde počinje krađa misli? To pitanje se postavilo još pre trideset godina, kada su vođene rasprave oko nove forme tekstualne montaže.

Obavezno navesti izvor citata

Danas to pitanje opet postaje aktuelno zbog romana „Aksolotl Roudkil“, koji sadrži čitave pasuse iz drugih knjiga, filmova, tekstova pesama… Da li je to prosto avangardna „remiks“ umetnost – koju stručnjaci nazivaju „intertekstualnost“ – ili je u pitanju prosta prevara. Advokat iz Kelna, stručnjak za medije Jozef Limper kaže:

„Tako bi i ta nova forma umetnosti koja se zove intertekstualnost mogla da bude legitimna svrha, što samim tim i citat čini legalnim. Međutim, neophodno je uvek navesti izvor citata. To je uvek preduslov. Znači citat kao stilsko ili umetničko sredstvo jeste prihvaćen, ali, uz obavezno navođenje izvora citata.“

Otkad je u junu 2000. godine sud prihvatio kao umetničku tehniku, Brehtove citate u drami Hajnera Milera „Germanija 3“, prepisivanje tuđih tekstova više se ne smatra automatski ilegalnim. Ipak, važi osnovni princip autorskog prava: ko citira mora da kaže koga citira. A to Hegemanova nije učinila.

Mada, treba se zapitati da li se u slučaju Hegemanove radi samo o plagijatu, smatra kritičar Hubert Vinkels. On smatra da su mnogi kritičari naprosto razočarani što Helen Hegeman nije imala tako buran život, kakav opisuje u romanu, nego je to samo „prepisana literatura“:

„Čitavo uzbuđenje vezano je za činjenicu da su čitaoci mislili sledeće: ’Neverovatno, ja se osećam kao da sam sasvim blizu tog ludog života’, a onda odjednom bivaju razočarani i kažu: ’A, pa mi smo opet samo čitali literaturu. U tome je stvar. Mislili smo da smo videli nagu ženu, a radilo se samo o književnosti.’ Svi su bili toliko razočarani da sada to koriste protiv autorke.“

Autorke Giza Funk / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

U nastavku

„Power of blue“ - nije plagijat nego presedan

„Power of blue“ - nije plagijat nego presedan

„Približavanje“ delima drugih umetnika staro je vekovima, a citat kao princip kreativnosti još od osamdesetih godina zauzima centralno mesto u umetnosti postmoderne. Ipak, 1995. u Špigelu se pojavio sledeći tekst:

„Helmut Njutn, star 74 godine smatra da je ušao u trag plagijatu. Ruski umetnik Žorž Puzenkov (George Pusenkoff) koji svojim delima konfrontira dela umetnosti zapada – komponovao je sliku pod naslovom ’Power of blue’ na sledeći način: Na plavoj (Iv Klajn) podlozi naslikane su crnom bojom konture nage Njutnovoe ’Moćne žene’ (Miss Livingstone II), njeno krilo pokriveno je žutim kvadratom (Maljevič). Leva ruka žene izdignuta, pokazuje mišiće.“

Njutn je u tom delu nije prepoznao citat već kopiju svoje fotografije. Njegovom zahtevu, da se Puzenkovu zabrani da izlaže ’Power of Blue’ – udovoljio je sud u Hamburgu u prvoj instanci.

Međutim slika je već bila prodata muzeju „Riter“ u Valdenbušu, koji ju je uvrstio u svoju kolekciju – zbog žutog kvadrata. (Riter je u Nemačkoj pojam za čokolade u obliku kvadrata raznih boja).

Na jesen iste godine, u drugoj instanci, viši sud je presudio u korist Puzenkova i time napravio presedan. Bilo je to prvi put da je jedan umetnik dobio takav proces protiv jednog fotografa. Taj slučaj uvršten je štivo pravnih fakulteta u Nemačkoj u oblasti zaštite autorskih prava.

Borba za ime

Helmut Njutn, veliki fotograf „hladne erotike“ danas više nije među živima. Zato o procesu danas 57-godišnji Puzenkov, kojeg smo zatekli u Njujorku...

„Prvi proces u stvari onda i nisam izgubio. To se sve odigralo brzo, po kratkom postupku. Helmut Njutn i njegov advokat bili su poznate ličnosti – klijenti advokata Matijasa Princa su princeza od Monaka, Boris Beker… Oni su jednostavno za par dana uradili ono što inače traje godinu dana… Otišli su u sud i tamo je donesena odluka – sudska zabrana da sliku ne smem da pokazujem, da moram da je prekrijem. Time su postigli šta su hteli.“

Ali za Puzenkova je sve bilo drugačije:

„Ako izgubim, to bi značilo da sam izgubio svoje ime, svoju umetnost i svoju budućnost – sve! To je jedna stvar. A drugo, ja se uopšte nisam složio sa tom odlukom. Bio sam uveren da nisam napravio plagijat već umetničko delo. Čak sam tu sliku posvetio Helmutu Njutnu, jer se na slici, između ostalih motiva, jasno vidi i motiv jedne Njutnove fotografije. Na slici je plava boja ironično posvećena Iv Klajnu, a žuti kvadrat Maljeviču. Te tri komponente se zovu ’Power od Blue’. Otišao sam dakle na drugu instancu, viši sud u Hamburgu i taj put u sudnicu doneo sliku - original.“

Njutnov advokat je bio iznenađen, videvši sliku 2x2 metra, sa snažno strukturiranom površinom i samo sa crnim linijama na plavoj površini - to nije moglo ni izdaleka da se uporedi sa Njutnovom fotografijom.

Bilo je to prvi put da sud donese odluku o Aprorpijejšn artu (Appropriation Art - umetnost prisvajanja) u naše, postmodernističko vreme, i zbog toga veoma važno za umetnost - reč je ni manje ni više nego o tome kako legalno može da se iskoristi forma nekog drugog umetnika.

Istorijska presuda

Sud je odlučio: Ideja nije zaštićena, ali je zaštićena forma. Jer ideja je apstraktna, a forma je veoma konkretna. Ako od nekog umetnika, bez pitanja preuzmeš formu, „jedan prema jedan“ – onda je to plagijat, onda je to kriminal. Ali, ako iskoristiš tu formu, kao neku formu iz prirode i transformišeš je u svoju umetničku formu – onda je to legalno.

„Kada pri prvom pogledu na umetničko delo vidiš samo novu formu, dok se preuzeta forma nalazi negde u senci – onda je to legitimno. Zbog toga je ta odluka suda u Hamburgu bila istorijska za umetnost. Ali, mislim da o ’apropriejšn artu’ više i ne treba govoriti – u naše vreme u postmodernizmu. Kada je u pitanju jednostavna forma – sve postoji već odavno, vekovima. Ono što mi danas radimo su kombinacije – drugačije se ne može… i to ne važi samo za likovnu umetnost. Najvažnije je naći novu formu.

Autorka: Dijana Roščić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

U nastavku

Fantastična braća Pozin

Fantastična braća Pozin

Horor scenario za sve muzeje na svetu. Njihov čuveni Rembrant, Mone ili Kandinski je falsifikat! Ipak, kopiranje velikih slikara se tretira i kao umetnost. To pokazuje slučaj braće Pozin iz Nojkelna u Berlinu.

Jevgenij Pozin slika sigurnim potezima:

„Upravo radim na ’Plavim konjima’ Franca Marka. Slika je naručena. Stigao sam do polovine rada i već možete da vidite slojeve i obrise crteža.“

Obučen je u odeću koja je uprljana bojama:

„Kao što vidite, radim neprekidno i veoma brzo, jer ekspresionističke slika su takođe nastajale veoma brzo.“

Jevgenij ima 60 godina, dugačku sedu kosu, bradu, cigaru u ustima… Izgleda kao kombinacija ruskog monaha i lika iz romana Dostojevskog. Čovek bi mogao da pomisli da pred sobom ima slikara poslednjih ruskih careva.

„Mi ne kopiramo, mi ponovo slikamo isto“

Salon pun duvanskog dima je atelje „falsifikatora“ u Berlinu i nalazi se u mračnoj iznajmljenoj kući u sporednoj ulici. Na prozorima požutele zavese, alarmni uređaj ne postoji, iako biste mogli pomisliti da je u ovakvom ateljeu neophodan. Naime, tu se nalaze na stotine vrednih slika starih majstora od Rubensa do Franca Marka. Te slike bi vredele pravo bogatstvo - da su originali. Jevgenijev brat – Mihail kaže:

„Nije jednostavno napraviti dobru kopiju. Neophodno je veliko iskustvo i dobar osećaj. Mnogo je komplikovanije nego što se čini na prvi pogled.“

Mihail je filozof među braćom Pozin:

„Mi ne kopiramo dela velikih slikara, mi ponovo slikamo istu sliku. To je velika razlika. Slika mora ponovo da se rodi. Uostalom, to verovatno vide i drugi, jer veoma poštuju naš rad i dolaze ponovo. Običnu kopiju niko neće da kupi.“

Kolekcionari umetničkih slika veoma cene slike braće Pozin. Ono što oni rade nije kriminalno delo, tvrdi Jevgenij. Zakon dopušta kopiranje originala, pod uslovom da je autor originalnog dela najmanje 70 godina mrtav. Ti podaci moraju stajati na poleđini slike:

„Ovde piše ko je naslikao original i ko je naslikao kopiju. To je veoma važno.“

Žele da osete epohu

Događalo se da kriminalci kupuju njihova dela i pokušaju da ih prodaju kao originale. Semjon, najstariji od troje braće kaže:

„Mi smo za vreme studija na Umetničkoj akademiji sedamdesetih godina imali praksu u Ermitažu. Morali smo da izrađujemo kopije – to je bilo deo programa. Od tada nas je privuklo kopiranje slika, rekonstrukcija. Od tada pravimo kopije.“

Slike braće Pozin koštaju do 3.000 evra, Što je stariji original, to je njihova slika skuplja. Stari majstori veoma dugo su radili na jednoj jedinoj slici, a isto tako rade i braća Pozin. Ne žele da izrađuju puke kopije. Oni ponovo slikaju slike i to istom brzinom kojom su to radili stari majstori.

Žele da osete epohu. To je jedan od razloga što rade samo noću, kao da žele da isključe realnost kako bi se prebacili u prošlo vreme.

Autori: Kristof Rihter / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković