Andrić je hteo da budemo na sunčanoj strani | Mozaik | DW | 06.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

Andrić je hteo da budemo na sunčanoj strani

Što više male balkanske zemlje budu ličile na kolonije, to će im interesantnije izgledati misli Andrića, kaže Vladimir Pištalo u razgovoru za DW, čiji je povod tek objavljena knjiga „Sunce ovog dana – pismo Andriću“.

DW: Sunce ovog dana si pisao pet godina. Mnogo ili malo?

Vladimir Pištalo: Mnogo, naravno. Ja sam znao da ja to ne određujem, da će trebati onoliko vremena koliko bude trebalo. To je kao kad fra Marko Krneta u trenutku religiozne krize razmišlja da li ima više dobra ili zla na svetu pa odluči:
- Ima ga onoliko koliko je dragi Bog dao. Šta je tu mogu?!
Tako je i sa vremenom potrebnim za dovršetak knjige,

Knjiga je sačinjena u obliku pisama upućenih Ivanu Andriću. Da li je to lukavstvo pisca ili je to zaista bio razgovor?

Nije lukavstvo. Andrić je bio čovek sa izrazitim unutrašnjim dijalogom, a o njemu su nekad sudili ljudi bez unutrašnjeg dijaloga. Negde na polovini pisanja knjige, posle dve i po godine, odlučio sam da sve prebacim u formu pisama i tada se knjiga otvorila. Osim toga pismo nije samo dijaloška već i ispovedna forma.

Kroz tekst se provlači esejistička polemika i sa Andrićevcima koji su ga malograđanski suzili i sa protivnicima koji su mu pripisivali nečasne namere prema, recimo, Bosni. Šta u stvari braniš, kojeg Andrića?

Jednim delom svoga bića pisac pripada svojoj sredini i svom vremenu. Drugim delom pisac je potpuno neuslovljen. Nikad niko nije imao problema sa ovim prvim delom nečije egzistencije. Branim ličnog, neuslovljenog, razigranog Andrića. Taj Andrić je bio homo ludens. Bio je zaljubljen u imaginarnu ženu, kao Petrarka. I verovao u intimnu intuitivnu Boginju Sunca‚ Jelenu Ženu Koje Nema.

U svoj kolažni portret Andrića ugradio si brojna druga referentna imena i njihove misli – od Fridriha Ničea, Brune Šulca, Tomasa Mana preko Hermana Broha, Franca Kafke, Miloša Crnjanskog, ali i Federika Felinija. Imena starogrčke mitologije, dalekoistočne mudrosti, Andrićevi junaci, sve je tu. Čak završavaš tekst sa staroegipatskim merenjem duše. Sve to da bi izveo svog Andrića iz balkanske polusenke na svetsku pozornicu?

Sve je to bio Andrić. Nikakav lokalist. Meni se činilo da je Andrić upao u procep nerazumevanja koji se naizgled sastojao od samih pohvala. Malograđani su mu pripisivali svoje motive, jer njegove nisu mogli razumeti. Niko nije veliki u očima svog sobara, a meni se činilo da se kod nas odomaćio taj sobarski mentalitet. Otpori prema Andriću nisu bili samo prema njemu već i prema važnosti umetnika. Važnosti lokalne politike. Sva politika možda jeste lokalna ali umetnost nije. Andrić je mislio da je dnevno-politički život najveći neprijatelj prave umetnosti. Po njemu „novinarske vodenice mnogo melju ali malo brašna daju“.

Jedna tvoja rečenica glasi: „Bili ste čudan dvostruk čovek, mešavina Broha i Bore Stankovića, sufijski ekspresionist“. Da li smeli iskazi poput ovih nude alternativni mit o jedinom jugoslovenskom književnom nobelovcu?

Naravno, bio je dvostruk čovek. U sebi je obavio venčanje istoka i zapada, kao Aleksandar Makedonski. Bio je kao ona Kuća Na Osami građena tako što su nacrti i ideje išli prema novom i zapadnjačkom, a ruke i navike prema bosanskom i znanom. Zar nije Konfučije rekao da samo onaj ko pri objašnjavanju novog može zadržati toplotu starog može biti učitelj.  Andrić se nije se odrekao nijedne forme uljuđenosti koja mu je bila poznata. Nije bio čovek nego kulturni kolaž. Nijedan svirač pojedinačne žuljajuće frulice nije mogao razumeti taj orguljaški um.

„Andrić je kod nas čudo. Ali takvo koje pokazuje da takvih čuda može još biti“. Da li Vladimir Pištalo ovom knjigom stavlja sebe u prekinuti niz nastavljača andrićevskog čuda?

Božje Stvaranje nikad nije prestalo. Ono se nastavlja kroz medijum čoveka. Ni stvaranje velikih umetnika ne prestaje. Ono se nastavlja kroz delo poštovalaca i nastavljača. To se zove tradicija.

Mladobosanci su bili antikolonijalna grupa revolucionara. Da li je Andrić u njihovoj orbiti postao i neshvaćeni antikolonijlni pisac, ili je to bio tek njegov mladelački greh?

Jedna od Andrićevih glavnih rečenica bila je: „Zašto da moja misao, dobra i prava, bude manje vredna od iste takve u Rimu ili Parizu?!?“ Kolonijalni subjekti ne dobijaju Nobelovu nagradu. Andrić je bio antikolonijalno pisac do kraja života. Kao njegov junak fra Serafin mogao je reći: „A kad ja umrem i kad ta teška šteta potrefi majku Provinciju Bosnu Srebrenu, neće više biti među nama istine koliko ni za lijeka nego če morati nekoga u svijet slati po nju i uvoziti je ko so za krupicu pa opet neće biti ovakva kakva je moja.“ Bio je, dakle, antikolonijalist, pisac mladosti, inkluzivnosti, sirotinje, emancipacije. O prirodi kolonijalizma nije još rečena zadnja reč. Plašim se da su i zapadne i južne balkanske države bliže tom željenom ili neželjenom statusu nego što bi želele da znaju. Ukoliko male balkanske zemlje budu vise budu ličile na kolonije utoliko će im interesantnije izgledati misli Andrića i njegove generacije.

„Đavo se u obliku Ive Andrića ukazivao onima koji su mu zavideli“. Nije li ovo tvoja ironična poruka balkanskoj književnoj krčmi koja Andrićem još uvek ispira usta?

Svaka se mržnja može ugasiti sem one koja dolazi od zavisti.

Govori li tvoja knjiga, napokon, više o Vladimiru Pištalu i njegovim književnim opsesijama, nego o Ivi Andriću?

Ovo je roman u pismima. A pismo je u jednakoj meri ispovedna kao i dijaloška forma.

Čini mi se da si sa ovih 300 stranica produbio zagonetku zvanu Andrić. Propitujući klišee o slavnom piscu ponudio si višeslojni i višeznačni lik pesnika zaljubljenog u svetlost. Očekuješ li razumevanje ili otpor?

Andrić je ironizirao sve svoje teme, sem teme sunca. On je hteo da ljudi budu, da čovečanstvo bude na sunčanoj strani. Kao svi veliki duhovi sanjao je o univerzumu kao formi harmonije. Kao Njegoš imao je viziju trenutka kada će materija preći sva  u svetlost.

Nakon velikog književnog uspeha sa romanom „Tesla“, Vladimir Pištalo je nekoliko godina stvarao knjigu koja tematski kruži oko Ive Andrića. To je i epistolarni dijalog s velikim piscem i poetski roman i esejizovana polemika, kako sa Andrićevim mrziteljima, tako i sa malograđanskim poklonicima koji od genija prave kult po svojoj meri. „Sunce ovog dana – Pismo Andriću“ izlazi početkom juna u izdavačkoj kući „Agora“ iz Novog Sada. DW-Srpski donosi ekskluzivno sedam odlomaka iz knjige o kojoj će se tek pričati.

DW.COM