Američko nepoverenje prema Merkelovoj

Nemci to ne umeju. Svih ovih prethodnih decenija nisu to umeli. Nemaju osoblje. Nedostaje im iskustvo, veština, vojni aparat, da bi ih ozbiljno shvatili na diplomatskoj pozornici. A kada pokušaju, kao sada Angela Merkel, onda se to graniči sa nadmenošću.

Brojni su oni koji u Vašingtonu na sličan način komentarišu pokušaje Angele Merkel da istovremeno reši dve krize: Grčku na ivici državnog bankrota i istočnoukrajinski sukob.

Nepoverenje Amerikanaca prema Nemačkoj čudi još više kada se zna da oni nemaju vernijeg saveznika u Evropi. Nekada je predsednik Džordž Buš (senior) ohrabrivao Nemce da preuzmu vodeću ulogu u rešavanju spoljnopolitičkih problema u Evropi. Nakon četvrt veka, Berlin konačno preuzme više odgovornosti, a iz Vašingtona Nemačku zapljuskuje talas kritike. Netrpeljivost naročito pokazuju američki intervencionisti.

Otkud sumnjičavost?

Izgleda da za to postoji nekoliko razloga. Pre svega, Amerikanci nisu navikli da u sukobu sa Moskvom glavnu reč vodi Berlin, a ne Vašington. Međutim, nemačka kancelarka se stalno dogovora sa evropskim i američkim saveznicima. Tek posle tih dogovora ona deluje tako da autoritarnom šefu Kremlja nije pošlo za rukom da unese razdor među zapadne saveznike.

Upravo se toga pribojava poneki pobornik Hladnog rata iz Vašingtona: Nemačka bi mogla da se izdvoji iz zapadnog savezništva i dugoročno možda uspostavi partnerski odnos sa Rusijom. Kao i 1922, kada je Nemačka sklopila sporazum sa Sovjetskim savezom u Rapalu, što je naišlo na negodovanje zapadnih sila. Od tog sporazuma, rođenog iz nevolje nakon Prvog svetskog rata, prošao je skoro jedan vek. I ništa iz današnje politike Nemačke ne ukazuje na bilo kakve paralele sa tadašnjim sporazumom. Nemačka kancelarka je jasno rekla da neće biti partnerstva u modernizaciji sa Rusijom sve dok Moskva podržava separatiste.

Možda su uzroci nepoverenja prema gospođi Merkel ipak imaju drugačiju pozadinu. Zavist, recimo, jer je u stanju da razgovara sa Putinom, a Obama, očito, ne. Ili potajno divljenje jer gospođa Merkel ne ocrtava prebrzo „crvene linije“, da bi ih potom brisala, kada to nalažu prilike. U tome su se Amerikanci više vežbali: npr. u Siriji Obama je pretio vojnim odgovorom ako Asad upotrebi hemijsko oružje protiv pobunjenika, a kada ga je Asad stvarno upotrebio, Obama nije vojno odgovorio.

Iz američkog ugla

Gledano američkim očima, treba vremena da se navikne na stil rukovođenja, koji odlikuje nemačku kancelarku. Ona se mora dogovoriti sa partnerima unutar Evropske unije pre nego nešto učini, i u slučaju Grčke i u slučaju Ukrajine. To ponekad traje danima pa i nedeljama. Za Vašington to traje u svakom slučaju – predugo.

Amerika voli jednostavna rešenja. Gospođa Merkel je nepoverljiva prema takvim rešenjima. Recimo, u pogledu Grčke. Ona je protiv bezuslovnog otpisivanja grčkih dugova, jer bi to onda mogle tražiti i druge države. Nemačka kancelarka se protivi slanju oružja u Ukrajinu jer zna da bi to samo povećalo patnje stanovništva. Putin bi svakako još dublje zagrabio u svoj magacin oružja.

Pre nego preteraju u kritici Angele Merkel, Amerikanci bi trebalo prvo da osmotre rezultate njene spoljne politike. U Avganistanu, Iraku i Libiji, Amerikanci pobeđuju u bitkama, ali na kraju izgube rat.

Ne postoji garancija da će Angela Merkel biti uspešna u rešavanju ukrajinske i grčke krize. Ipak, u interesu Amerikanaca je da je podrže. Izrugivanje onih iz Vašingtona koji su zauvek zarobljeni u prošlosti, nemačka kancelarka nije zaslužila.