Alanja – milenijumi na mačijim šapama
3. oktobar 2020.
Karte za taj let sam kupio pre skoro godinu dana: Beograd - Alanja preko Istanbula. Koronavirus je poremetio red letenja turske avio-kompanije, moji letovi su otkazani. I baš kada sam pomislio da od puta nema ništa, javili su se telefonom iz istanbulske centrale avio-kompanije, nudeći besplatno alternativne datume. Moje oklevanje je trajalo između tri i pet sekundi.
Odmor usred pandemije
Evropi preti drugi talas, Srbija iza sebe ima drugi pik prvog talasa. Nekoliko dana pre mog leta Turska uvodi obavezu nošenja maske čak i na ulici. Ali, odluka je već pala.
Sablasna atmosfera na nekim gejtovima Aerodroma Nikola Tesla. Lagodan let uz nešto truckanja. Svi dišemo plitko, pod maskama. Popunjavam formular u kojem se turska država raspituje za moje zdravlje i moje lične podatke. I već kroz prozorče aviona ugledam Bosfor. Nešto kasnije točkovi aviona se zakotrljaju pistom azijskog istambulskog aerodroma. Formular predajemo graničnom policajcu.
Na međunarodnom delu aerodroma nema gužve. Ali, let za aerodrom Gazipaša kod Alanje jeste domaći let. Tu je gužva poprilična. Let kasni. U vazduhu provodimo oko sat vremena. Na majušnom Gazipaši odveli su nas na poseban izlaz za strance. Ubrzo potom bili smo u kombiju koji nas je čekao. 30 turskih lira po osobi, za transport od aerodroma do smeštaja koji sam pronašao putem interneta - osoblje zgrade sa apartmanima je bez problema unapred naručilo prevoz. Za četrdesetak kilometara oko 400 dinara - Turska nas dočekuje kao zemlja u kojoj naše pare vrede više nego na drugim turističkim destinacijama Sredozemlja.
Upoznavanje sa gradom
Alanja je ispala mnogo veća nego što sam zamišljao. Okružena brdima na koja su se načičkale tvrđava i mahale ona se pružila duž mora. Promenada počinje kod luke sa izletničkim brodovima koji u naizgled beskrajnom nizu imitiraju lađe iz filma „Pirati sa Kariba". Kao da su svi nastali u brodogradilištima nekog drugorazrednog Diznilenda, samo nedostaje našminkani turski Džoni Dep da oduševi ženski i gej deo publike.
Ko voli sopstvene predrasude o Orijentu može da pazari u nekoj od bezbrojnih radnjica nadomak luke - prodavci će vas zaskakati, pokušavaće na nekoliko jezika, bruder, brother, brat.
Možete da se cenjkate za lažnjake od dobrog pamuka u rasponu od "Tomija Hilfigera" preko "Adidasa" do "Gučija". A možete da se pravite i da ne čujete. Samo to vam neće pomoći. Dokle god ste za osoblje nekog butika u zamišljenom području lova, njihov čovek će ići za vama pokušavajući da uspostavi kontakt na nekom od jezika. Naoružajte se strpljenjem, zamislite da ste na pijaci u Nišu, i sve će biti kako treba.
U toj velikoj četvrti naslonjenoj na luku sve svetluca, odasvud dopire glasna muzika i miris roštilja ili kuvanog kukuruza. Ovde se Alanja odavno prilagodila masovnom ukusu Rusa, Nemaca, Britanaca.
Mali uvod u turski
Da li su u nekoj vezi firini i furuna? Verovatno jesu, jer je firini na turskom - pekara. Naiđeš na uličicu čiji ti naziv zazvuči poznato - Gül sokak. Đul sokak, kao u sevdalinkama. Ružina uličica. Köfte je ćufte. Çai je čaj. A Çelik - čelik. Kaymakli sokak ne treba prevoditi, zar ne?
Moj cimer u Sarajevu, inače iz Stoca, znao bi reći za nekoga kome nije najbolje - baš je hasta. Tako me je pripremio za brzo razumevanje naziva ustanove nadomak našeg smeštaja - hastahana, hastane, bolnica. Još izdaleka pročitate naziv na radnji - kundura. Očekujete, s pravom, prodavnicu obuće.
Međutim, prva asocijacija može i da omane. Kada na nekom pakovanju piše "zeytin" unutra nije ulje. Tako se na turskom kaže maslina. Mašta mi proizvodi davni prvi susret Turaka i Srba, koji se desio van bojnog polja - trgovci su brži od vojskovođa. Turčin drži ćup maslinovog ulja i kaže "zejtin", naglašavajući da je ulje od maslina. A srpski kupac umoči prst, lizne, klimne glavom i kaže: "Dobar ti ovaj zejtin". Tako reči i značenja putuju i menjaju se na putu.
Varate se, ako mislite da je engleski jezik taj s kojim ćete najlakše proći kod konobara ili u buticima. Ruski je iznenađujuće dominantan. Doduše, i broj Rusa na ulicama daleko je veći od broja zapadnih turista. Ako je Alanja zbog dvadesetak hiljada Nemaca koji su se nastanili na ovih stotinjak kilometara obale nekada važila za najnemačkiji turski grad, njeno veličanstvo korona presudilo je u korist Rusa.
Vavilonska roba
Uostalom, obala na kojoj je Alanja donsi Turskoj skoro trećinu inostranog prometa nekretnina - tu se naseljava ko ima novca za stan. Otud su gradići poput Mahmutlara, ustvari delovi Alanje - neka vrsta novobeogradskih blokova na moru, samo bolje urbanistički odnegovanih.
Dakle, ovde je fensi engleski potpuno beskoristan. Naručite toplu kafu, dobijete hladnu. Naručite gaziranu vodu dobijete običnu. Nema veze. Brzo sam naučio da „elma" nije samo žensko ime devojčice iz mog bosanskog detinjstva već i da na turskom znači - jabuka. Tako ću se, progovorivši turski, uvek domoći mog omiljenog čaja. A počeo sam da obnavljam i moj zarđali ruski.
Turska mediteranska obala je jedini deo Sredozemlja na kojem vam učenje ruskog u jugoslovenskim provincijskim školama postaje velika prednost u odnosu na sve štrebere iz odeljenja u kojima su učili engleski ili nemački.
Mediteranski Turci su dobri trgovci, pa se ponuda prilagođava potražnji. U trafikama na kojima svetluca reklama "alkohol" mogu se nabaviti flaše od šest litara votke. Od Andaluzije preko Sicilije do jonske obale, takva pakovanja još nigde nisam video.
Od Kleopatrine plaže do Sulejmanove džamije
Alanja i utvrđenje iznad nje su pre više od dva milenijuma bili poklon Marka Antonija gospodarici Egipta i ljubavnici Kleopatri. Prema lokalnoj legendi, koja se ne može dokazati, ali ju je teško i opovrgnuti, Kleopatra i Marko Antonije su se na jednom od svojih putovanja zaustavili baš tu, na plaži, u idiličnom zalivu, da bi plivali. Svaki grad ima priče u koje veruje. Alanja, sudeći po tome da je svoju najlepšu plažu nazvala po nesrećnoj Kleopatri, veruje u sliku dvoje ljubavnika koji plivaju kroz zelenomodre talase - kao apsulutni gospodari istočnog Sredozemlja.
Na prilazu plaži Kleopatrin spomenik podseća na činjenicu da fikcija u koju ljudi veruju ima moć da se materjalizuje. A za mene će njih dvoje uvek imati lica Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona iz filma Kleopatra, snimljenog pre 57 godina.
Sa ove plaže žičarom se može popeti do podnožja tvrđave. Za sunčanih dana, a njih je ovde u godini zaista mnogo, iz kabine žičare koja se penje uz litice, čovek pogledom obuhvati celu plažu uz koju se slegla polovina grada - druga polovina je na drugoj strani gromade zabijene u vodu. Levo je beskrajno more koje se spaja sa beskrajnim nebom. I ljudi na plaži koji se smanjuju na veličinu mrava.
A gore, dobro uređenom stazom, penjete se u tvrđavu. Jedan kafe nudi pogled na obe polovine Alanje. Kroz čemprese i kaktuse, drvo nara i palme belasa ćutljivi stari kamen i svetluca more. Hladan čaj i tišina.
Nešto dalje, kamena džamija koju je seldžučki sultan podigao posle svoje pobede i osvajanja Alanje u 13. veku, a obnovio je Sulejman Veličanstveni u 16. veku, pa se tako i zove - Sulejmanija. Mir u njenom dvorištu remeti grupa ruskih turista. Jedna punačka dama uzima nanule koje su poređane kod ulaza, uvuče svoje patike u njih da bi pozirala svom dragom. Kada je grupa otišla iz dvorišta, nasred njega su ostale nanule, kao svedočanstva turističke bahatosti i nemara.
Čarolije orijentalne pijace
Petkom se seljaci iz planinske okoline i priobalja sjate u Alanju da ponude to što imaju - sočno grožđe, neverovatno dobar sir koji je tačno na sredini između mocarele i kačkavalja, paradajz rasnog ukusa, kao šljive krupne bamije, masline svih vrsta, začine, čajeve... Sve to je jeftinije čak i u odnosu na dobre pijace juga Srbije.
Međutim, u Alanji će malo ko poželeti da kuva. Na stotine restorančića nude odličnu tursku hranu. U jednom od njih sam pojeo čudesnu jagnjeću čorbu, u drugom roštiljsko ćufte, u trećem ražnjiće od jagnjeće džigerice.
Pre nego što čovek nasumice sedne u neki lokal, ipak je poželjno da se raspita na internetu kako su ga gosti pre njega vrednovali. Postoje gazde gulikože, kao što je vlasnik hotelskog bara na Kleopatrinoj plaži koji je za turski čaj i kafu uzeo pedesetak lira. Postoje i pošteni, srdačni ugostitelji kod kojih ćete za istu sumu dobiti celi ručak, a čaj besplatno - takav je Ozdat kebab. Odlična turska vina nisu jeftina, ali je nesumnjivo da je grožđe od kojeg su napravljena popilo više sunca nego što je to slučaj u mnogim drugim vinogradima. U restoranima kao što su Odžakbaši - u prevodu kamin - ili Čade što znači ulica, ta vina dosežu sam vrh.
Naravno, ne treba zaboraviti istočnjačke poslastice. Topljena alva sa tucanim orasima samo je jedno od čuda Alanje. Grad je blagosloven velikom tradicijom primorske i konteinentalne kuhinje nekoliko carstava. Ali, i samosvesnim kreacijama, otvorenošću prema svetu. Efezovo nefiltrirano pivo Bomonti ili zanatska piva iz Pivnice Crvena kula začudiće vas svetskim nivoom.
Istorija Gavranovog gnezda
Ovaj lučki grad je bio deo drevne Pamfilije, oblasti između planine Taura i Sredozemlja. Tu oblast su docnije podveli pod naziv susedne Kilikije. Stari Grci su grad nazvali Korakesion - gavranovo gnezdo. Dva kilometra duga gromada koja se zabija u more i deli današnju luku i Gradsku plažu od Kleopatrine plaže oduvek je bila jedna od strateški najvažnijih tačaka Mediterana.
Ne treba nabrajati sva carstva koja su na tvrđavi iznad grada isticala zastave - to bi bio zamoran i jalov posao. Najinteresantnija epizoda gradske istorije svakako je period kada je grad bio glavna baza Kilikijskih gusara. Carstva na istoku su se raspadala, Rim je uništio Kartaginu kao glavnu pomorsku silu Mediterana, a onda se okrenuo sopstvenim građanskim ratovima. Na desetine hiljada ratnika bez posla, odbeglih robova, kiparskih seljaka koji su ostali bez zemlje i gorštaka iz planinskog zaleđa s vremenom su stvorili najveću gusarsku flotu Sredozemlja, od koje je drhtao i moćni Rim. Ostalo je zabeleženo da su gusari oteli i Cezara pre nego što je postao prvi čovek Rima. Za njega je plaćen otkup, ali Cezar gusarima nije zamerio što su ga oteli već to što su tražili premalu otkupninu. Kada su ga oslobodili, on je pokrenuo rimsku flotu i one koje je uhvatio - razapeo je na krst.
U vekovima koji slede smenjuju se gospodari - od Vizantije, Arapa, Jermenskog carstva do trenutka kada je nova sila u Maloj Aziji - Seldžuci - posle pobede nad Vizantijom poželela da u Alanji izgradi svoju flotu. Sultan Kajkubad I je osvojio tada jermensko uporište, i u njemu pokrenuo brodogradilište, obnovivši i ojačavši tvrđavu. Za ove zasluge današnji Turci su mu podigli spomenik na skveru koji je ulicom direktno povezan sa trgom na kojem je spomenik Ataturku.
Uostalom, od tog 13. veka se grad zvao Alaije - jer se sultan zvao Ala-Edin, pa je gradu utisnuo i svoje ime. Sve do 1933. kada je Ataturk, kažu zbog greške u jednom telegramu, preimenovao grad u Alanja.
Alanja na mačijim šapama
Kada je noć punog meseca, i utihne ezan sa neke od obližnjih džamija, najlepše je sesti na klupu kod Crvene kule, slušati šta šapuću talasi, gledati u sultanovo brodogradilište i mahalu koja se od mora penje prema tvrđavi. Uvek je tu poneki momak sa gitarom koji setno pevuši turske balade. Subotom se sa terasa obližnjih lučkih restorana muški i ženski pevači takmiče u sladostrasnom opevavanju ljubavnog bola.
Noge će vam pre ili kasnije ovlaš dotaći krzno. Mačke su posvuda, a pasa gotovo da nema. Čak i na plaži, dok se sunce, pre nego što potone u more, kupa u staklenoj šoljici čaja, odnekud će vas mirno i prodorno posmatrati zelene mačije oči. Možda je to odjek statusa svetosti koje su mačke imale u drevnom Egiptu, čija moć je ponekad uključivala i ove obale. Mačke imaju uređena hranilišta, ne boje se ljudi - nemaju loša iskustva. Probirljive su u hrani. Odbiće s prezirom jaja i piletinu, ali ribu neće.
Iz ovog grada ću otići sa mišlju - ako bi bilo tačno učenje o beskonačnom krugu ponovnih rođenja, onda bi najveća nagrada bila da se ponovo rodite kao mačka u Alanji.