Ako staviš na Fejsbuk, zna i NSA

Razmere masovnog prikupljanja podataka američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) su neverovatni: prema izveštajima, špijuniraju se i neprijatelji i prijatelji. Odakle toj tajnoj službi takvo stručno znanje? Sada je poznat i odgovor na to pitanje: izvor znanja nije star ni deset godina, a infiltriran je u sve aspekte našeg života. Reč je o društvenim mrežama.

Granica između zaštite podataka i njihovog prikupljanja je veoma tanka i, kako je sada postalo vidljivo, propusna. U maju ove godine, američki list „Njujork tajms“ objavio da je Maks Keli, bivši šef odeljenja za bezbednost Fejsbuka, 2010. dao otkaz i prešao u jednu drugu američku „firmu“: NSA. Ta agencija podređena je Ministarstvu obrane i nadležna za nadzor i dekodiranje elektronske komunikacije širom sveta.

Otkaz Maksa Kelija usledio je samo nekoliko meseci nakon što je NSA u sklopu programa „Prizma“ (PRISM) počela da analizira podatke sa Fejsbuka. Kelijevo zapošljavanje u toj agenciji tri godine je držano u tajnosti i jasno pokazuje koliko su usko povezane aktivnosti tajne službe i društvenih mreža.

Nikome nisu odgovorni

Jasno je da su državne tajne službe uvek prikupljale podatke i informacije te da IT firme još odavno svoje stručno znanje i uređaje prodaju američkoj vladi. No, i raznoraznim trgovačkim preduzećima potrebni su podaci o potencijalnim kupcima za svoj marketing. Jedna strana želi informacije, druga profit. Te želje povezane sa fantastičnim napretkom na području tehnologije za čuvanje podataka pružaju savršene pretpostavke za saradnju na obostranu korist.

„Američke firme koje se bave internet-prodajom poseduju ogromne baze podataka koji su razvrstani po ciljnim grupama. Oni skoro 24 sata dnevno mogu da prikupljaju podatke i dođu do nas, običnih građana“, objašnjava Džefri Čester, direktor instituta „Centar za digitalnu demokratiju“ (Center for Digital Democracy) iz Vašingtona. „Pri tom mi svoje podatke ne dajemo dobrovoljno. Rasprava o 'Prizmi' trebalo bi da se koncentriše na ekspanziju komercijalnih skupljača podataka koji nikome ne odgovaraju, kao i na tehnologije koje to omogućavaju“, smatra Čester.

On kaže da povezanost društvenih mreža i državnih organa nije ništa novo. „Firme poput Gugla i Majkrosofta žele da obavljaju poslove za Ministarstvo obrane“, tvrdi Čester za DW. No, on smatra spornim to što je NSA direktno zaposlila jednog od vodećih ljudi iz Fejsbuka i upozorava da se društvene mreže naveliko koriste za političke i društvene kontrole. Još uvek nije poznat čitav opseg saradnje NSA i društvenih mreža, mada su tehničke mogućnosti mreža dobro poznate. „Društvene mreže utvrđuju stvarnu geografsku poziciju i informacije. A i marljivo se trude da još više prošire pristup informacijama svojih korisnika“, objašnjava Čester.

Velika tajanstvenost

Karl Miler, šef istraživačkog tima britanske organizacije „Sentar za analizu društvenih medija“ (Center for the Analysis of Social Media), u intervjuu za DW kaže da ga otkriće o promeni radnog mesta Maksa Kelija uopšte ne iznenađuje. Odakle bi inače vladine institucije trebalo da regrutuju svoje stručnjake za društvene mreže, pita se Miler. On smatra da bi vladi trebalo da bude dozvoljeno da koristi znanje i sposobnosti privatnih firmi.

Ali, kao što je jasno pokazao slučaj Snouden, velika je razlika između onoga što se radi i onoga o čemu se javnost informiše. Društvene mreže vrlo rado ističu da podatke prosleđuju vladama samo ako ih na to prisile zakoni. U praksi to nije baš tako – one čak i same ponekad preuzimaju inicijativu. Kako piše „Njujork tajms“, njihovi stručni timovi dobijaju zadatak da otkriju kako podatke učiniti još lakše dostupnima vladinim institucijama.

Kako zagarantovati bezbednost?

Sami programi nadzora komunikacija nisu problem, smatra Miler. Problem je tajanstvenost kojom su obavijeni. Sve do nedavno, javnost nije imala pojma o postojanju „Prizme“ i „Tempore“. Društvene mreže i tajne službe mogu da budu od koristi za javnu bezbednost, ali njihovo delovanje mora da se odvija u skladu sa postojećim pravilima. „U mnogim slučajevima stiče se utisak da se to događa bez znanja i pristanka društva i to je razlog za zabrinutost“, kaže Miler.

Jasno je zašto su tajne službe toliko zainteresovane za podatke sa društvenih mreža: mnogi ljudi su svoj društveni život u potpunosti preneli na digitalne platforme i time ga učinili dostupnim javnosti. Miler upozorava da to ima i druge loše strane. On zato zahteva od vlasti da zagarantuju bezbednost korisnicima,1 budući da društvene mreže olakšavaju posao i kriminalcima, a ne samo državnim tajnim službama.

Autori: Benjamin Najt / Andrea Jung-Grim
Odgovorni urednik: Ivan Đerković