„Afera Parkić“: između pomirljivog i pretećeg tona | Politika | DW | 22.10.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Urbanizam u Srbiji

„Afera Parkić“: između pomirljivog i pretećeg tona

„Ja bih da gradim, da stvaram nešto. Ja bih da se mirim“ kaže građevinski preduzetnik Ninoslav Adžić. A njegov advokat Tihomir Hrnjak dodaje: „Mi ćemo da ih hvatamo jednog po jednog. Pa će da plate štetu“.

Ninoslav Adžić, suvlasnik građevinske firme Niva building i njegov advokat Tihomir Hrnjak odgovarali su na pitanja DW. Tema je spor koji se vodi oko parcela iza zgrade u Požeškoj 158-160. Stanari su blokirali gradnju tvrdeći da je reč o zelenoj površini, a Niva building tvrdi da je reč o privatnom posedu za koji imaju urednu građevinsku dozvolu.

U sedištu firme, u ulici Kneza Danila u Beogradu Ninoslav Adžić nije dozvolio da ga fotografišemo, a njegov advokat Tihomir Hrnjak jeste. Ninoslav Adžić je pre postavljanja novinarskih pitanja insistirao na tome da iznese nekoliko stvari: Po njemu firma Niva Building nema nikakve veze sa politikom. Parcele koje poseduje na Banovom brdu su čista svojina. Za projekat tri porodične kuće – sa prizemljem, spratom i potkrovljem, firma ima urednu dokumentaciju. Građevinska dozvola je dodeljena za jednu od tri parcele. „Platili smo Direkciji za građevinsko zemljište u celosti. 65 000 evra za prvi objekat. A biće stotinjak hiljada za druga dva objekta“, kaže Adžić. Dodaje da njegova firma nikada nije praktikovala divlju gradnju. Stanari su se pobunili i zbog seče drveća u julu. Adžić kaže: „Imamo zaključak komunalne inspekcije Opštine Čukarica od pre dve godine. Tražili smo odobrenje za seču drveća, a oni su odgovorili da nisu nadležni jer se radi o privatnoj svojini“. Svoje tvrdnje Ninoslav Adžić potkrepljuje kopijama iz projektne dokumentacije. Posle ovog uvoda bilo nam je omogućeno da postavljamo pitanja. Prvi tekst o ovoj temi smo objavili pod naslovom: Parkić na Banovom brdu – „Dalje nećeš moći“

DW: Najpre ste bili suvlasnik spornih parcela sa Slavkom Miljkovićem, da bi 2016. zemljište bilo prepisano na Miroslava Pivića i Dragicu Adžić. A 2018. njih dvoje ga prodaju Niva buildingu, čiji ste vi suvlasnik. Zbog čega je zemljište menjalo vlasnike i prepisivano na ljude koji su izgleda bliski Vama?

Ninoslav Adžić:Vi možete da promenite vlasnika 50 puta. Nameravali smo da osnujemo namensko preduzeće za realizaciju ovog projekta. I u tom procesu odlučivanja kako će se finasirati objekat i posle odrediti titular – to nema veze ni sa kakvom malverzacijom i to može svako da radi. Država se tu omrsi dobro, svaki put ima 2,5 odsto na vrednost nepokretnosti kojoj se menja titular, ali mi nismo od prvog dana znali konačnog titulara i način finansiranja pa je to prouzrokovalo promenu titulara.

DW: Da li ste time hteli da prikrijete neku finansijsku rupu na drugom mestu?

Ninoslav Adžić: Pazite, to je ozbiljna inprovizacija. Nemamo potrebu da prikrivamo finansijske rupe. Imate pravo da raspolažete svojinom i određujete konačnog titulara kako hoćete. To je prosta improvizacija. Da li ste vi time nešto mogli sakriti, to je bez veze. Potrebno je da neko locira i fokusira šta bi moglo biti predmet nečega što je loše. Pošto nismo imali nameru da uradimo išta loše – više je bilo stvar izbora na koga će glasiti svojina.

DW: Građevinsku dozvolu ste dobili od opštine Čukarica 13.05.2019.god. Imamo informaciju da je ujutru Vaš zahtev podnet, a već popodne je doneto rešenje o građevinskoj dozvoli. Da li je to tačno?

To nije tako. Procedura je trajala godinu dana.kada je sve kompletirano onda je predata dokumentacija i dobijena je dozvola. Nije bila poenta da neko, ko je stručan, prepozna da je ovde sve po zakonu. Problem je što su stanari dobili iluziju, preko neke treće strane, da mogu ostvariti neko pravo ugrožavajući javni red i mir i ugrožavajući privatnu svojinu. Da bilo ko iz urbanističke struke dođe kao neutralan reći če vam to.

DW:Kako objašnjavate činjenicu da čitavih pet godina od kada ste postali suvlasnik, odnosno šest godina od kada je zemljište privatan posed Gradsko zelenilo održava te privatne parcele?

Ninoslav Adžić: Treba pitati Zelenilo zašto su dolazili na našu svojinu i zašto ih mi nismo isterali. Mi nismo ni znali, niti smo to locirali kao za nas bitnu stavku. A zašto je neki rukovodilac proizvoljno davao naloge da se radi nešto na nekoj površini i da se seče neka ograda – baš nas briga. To na kraju krajeva nije naša stvar, to je stvar nekoga ko se bavi time.

DW: Nije li time grad sugerisao i stanarima da smatra da je to javna površina?

Ninoslav Adžić:Nema tu procene. Onda imamo neznanje. Onda je to diletantizam. Proverite pa recite da li je to zelena površina. A ako ste procenili, odokativno, onda ste diletanti. To nema veze sa nama. To je, jednostavno imovinsko-pravno pitanje.

Tihomir Hrnjak: U Srbiji ne postoji dovoljno razvijena svest o privatnoj svojini. Vi nigde van Istočne Evrope nećeta naići na tako brutalnu opstrukciju privatne svojine. Privatna svojina je drugorazredna i posed je sramota u odnosu na one proletere iz doba socijalizma koji nemaju svojinu. Onda dođe grupa ljudi i kaže „to je naše". To je sprdnja sa institutom privatne svojine. To što na privatan posed neko nije postavio psa, po srpskoj tradiciji, šatplaninaca, i da kaže ne mogu deca da se igraju, ne sme da bude problem. Ovo je eklatantan primer ponižavanja privatne imovine i svojine.

DW: Obećali ste da ćete dostaviti celokupnu projektnu dokumentaciju zbog bojazni stanara da će zgrada 160 potonuti ako se izgradi zgrada u „parkiću“. Ta dokumentacija nikada nije postala dostupna javnosti. U njoj bi trebalo da se nalaze i rezultati geoloških istraživanja koji su pretpostavka izdavanja građevinske dozvole. Zašto ti rezultati nisu stavljeni na uvid i stanarima i zainteresovanoj javnosti?

Ninoslav Adžić: Mi kao i bilo koji investitor u Beogradu nismo u zakonskoj obavezi da dajemo na uvid bilo šta od dokumentacije. Predsednik Opštine Čukarica je pokazao dobru volju i hteo da bude neka vrsta medijatora. Ja mogu da kažem da moja firma trpi veliku štetu zato što nam zvanični organi ne obezbeđuju korišćenje poseda i gradnju. Oni ne rade svoj posao dovoljno kvalitetno, čak dozvoljavaju anarhičan pristup. Ali smo pristali na razgovore. Sama dobra volja da se nađemo je podrazumevala da oni pitaju šta ih zanima i da mi odgovorimo. Mi smo pripremili dokumentaciju koja je višestruko detaljnija i kompleksnija nego što bismo bili u obavezi. Mi smo im dostavili i genezu vlasništva, presek objekta, osnove spratova itd. Ti sastanci su trebali da raščiste sa svim dilemama. Da imamo urednu dozvolu, da nema nikakvih zakulisnih radnji, da nećemo odstupati od porodične gradnje itd. Posle dva-tri sastanka svelo se sve na traženje štamparskih grešaka u građevinskoj dozvoli kako bi je oborili.

95 odsto stanara bi posle ovih sastanaka shvatilo – pošto su neuki – da se radi o zgradicama koje će od njihove zgrade biti udaljene širinom jedne ulice. Možda bi samo onima u prizemlju delovalo da nije onako kao što je bilo, ali ne bi bilo ništa gore nego prizemlje bilo gde u gradu. Predsednik opštine je obećao da će sankcionisati svako odstupanje. Mi se ne bavimo ničim nezakonitim, mi ulažemo legalno stečen novac, prinosi su nam legalni.

Na kraju su kolovođa i oni oko njega tražili štamparske greške i greške u proceduri da bi tražili osnov za obaranje dozvole. Znate šta? Hajde da mi onda sve damo od početka ne bi li oni našli neku malu začkoljicu koja će nama doneti ogromnu štetu. I mi smo prestali da im dajemo dokumentaciju.

DW:Ljudi se boje da je zemljište neadekvatno za gradnju jer je Valjevska u Beogradu poznata kao strmina u kojoj je bujica na jednom mestu odnela pola ulice.

Ninoslav Adžić:Ako nam Građevinski fakultet uradi reviziju i ako na tim sastancima kažemo da to nije metafizika, to je egzaktno, pa ponudimo stanarima superviziju, ako treba da izbušimo kao švajcarski sir, da bismo znali tačnu morfologiju, 95 do 98 odsto podataka o tome šta je ispod zemlje. A čak i da se desi neka promena, da je negde mekše, onda se stručno uradi malo veći šip, urade se neke manje intervencije.

To je alibi o čemu oni govore. Traženje dlake u jajetu. Mi smo transparentni za stručni nadzor. Ali nismo za traženje dlake u jajetu za dokaz da se obori građevinska dozvola.

DW: Razumete li strah ljudi?

Ninoslav Adžić: Razumemo. Ko je rekao da ne razumemo? Pa zato smo išli na te sastanke. Ponavljam, 95 odsto tih stanara je po meni normalno i razumno bez političkih pretenzija. Oni su izmanipulisani. Okuraženi. Siguran sam da je ovaj što ima nevladinu organizaciju UZUS dobio neke pare iz inostranstva, mora da ich opravda time što će da se bavi nekim političkim akcijama. Čovek je procenio površno da tu ima neke malverzacije, pozabavio se time. A kada je sada jasno da je tu sve kako treba onda se bavimo građevinskom dozvolom.

Tihomir Hrnjak: Šteta postoji. Nedeljna šteta je prema nalazu veštaka 8700 evra nedeljno. Šteta ne može biti apstraktno potraživanje prema apstraktnoj osobi. Ova lica koja rukovode fingiranom akcijom navodnih zaštitnika životne sredine moraće da je nadoknade. Ne smeju da manipulišu ljudima da ih ubeđuju da se radi o javnoj, zelenoj površini. Pokrenuli smo sedam postupaka, što iz oblasti krivičnog što iz oblasti parničnog prava. Čak je javnim pritiskom došlo do toga da jedan inspektor izrekne kaznu za seču drveća na navodnoj javnoj površini. On kažnjava Niva building sa 150 000 dinara na osnovu odluke o javnoj površini. To ponašanje je infektivno. To jedan inspektor sebi ne sme da dozvoli.

Serbien Immobilienstreit Anwalt Tihomir Hrnjak (DW/D. Dedovic)

Advoka Tihomir Hrnjak

Ninoslav Adžić: Moraš da kažeš da to nije izvršna kazna, ona ide na prekršajni sud. A komunalna policija ne reaguje na onaj krš koji su tamo naneli. Možda su i korumpirani kad pokušavaju da nas kazne za nešto što je naše. Ta vrsta opšteg neznanja koje dozvoljava manipulaciju je neverovatna. Iz te bolećivosti, jer su se ljudi osetili ugroženi, ne govorimo o tome šta je suština.Mi trpimo ogromnu štetu. I zato ćemo sudski isterati to na čistac.

Ovde imate artikulaciju nezadovoljstva koje je trebalo negde drugde da ide. Mi smo idealan teren za sve, i za vlast i za opoziciju. Izvršna vlast poprilično mekano, plašljivo i tolerantno  pristupa ovome, ali mi ćemo isterati svoje. S druge strane opozicija vidi teren na kojem nema previše otpora, pa pravi neku priču. A efekat će biti nikakav.

Mi se na izvršnu vlast žalimo samo u delu koji se nas tiče. Tražimo da zaštiti svojinu i javni red i mir koji se tamo redovno remeti.

A ko hoće da radi korekcije u društvu neka prođe malo kroz tri ulice pa će da vidi stvarnu divlju gradnju. I neka se bavi tim.Ja razumem, to su šarmantni ljudi, prave te zajebancije, oni se druže. Joga, ovo, ono. I sada mi svi treba da budemo bolećivi i da gledamo kako taj šarm da dobije tu neku težinu. Onda ih taj Sava Manojlović dalje uvodi u živo blato, traži izmenu plana. Kakva izmena plana! To bi bio tektonski poremećaj u urbanizmu koji podrazumeva saglasnost vlasnika parcele.

DW:Da li je tačno da ste Vi  osim parcela u vlasništvu Vaše kompanije ogradili i srednju parcelu koja nije Vaša svojina i čiji su korisnici privatna lica? Imate li dozvolu svih vlasnika za takav korak?

Ninoslav Adžić:Ta parcela se vodi na više fizičkih lica, ali jedno od njih je i ova žena koja nam je prodala zemljište. Ona je nama dala saglasnost da ogradimo i taj deo. Ako neko insistira od ovih vlasnika da ogradu pomerimo, mi ćemo to uraditi. Nismo bili zainteresovani za kupovinu ova dva i po ari.

DW: Ali ostali vlasnici Vam nisu dali saglasnost?

Ninoslav Adžić: Nisu, ali nam nisu ni branili. Nisu se ni javili. Mi nismo nikada rekli da smo to uzeli. Mi smo to uzeli manipulativno. Sutra će doći buldožer da ima gde da se okrene. Ako neko od vlasnika bude insistirao, nije problem, sklonićemo ogradu. To nije uzurpiranje prava, nije polaganje prava na svojinu, to je čak tragikomično posmatrati stvar sa te strane. Mi imamo ometanje poseda na naših 11 ari, a sada govorimo o ta dva i po ara. To je zamena teza, da se ova stvar postavi kao bitna. Naši radnici mogu sutra da dođu i da kažu, hajde da skinemo dva pute pet metara ograde, jer je mali plac u pitanju. Nema problema, samo pod uslovom da ne bude kršenja javnog reda i mira, fizičkih obračuna, gnusnih uvreda, pljuvanja, najgore moguće vrste poniženja koje može neko imati kada dođe da zaštiti svoje. Okej, pomerićemo, to je privremeno. To je tanak oslonac. Kao što su tražili štamparske greške u građevinskoj dozvoli. Nismo se bavili time da jurimo deset vlasnika za tu malu površinu. Evo, neka dođe DW da mi ispravimo tu svoju malu grešku pa da vidimo kako će ljudi tamo da se ponašaju. Ljudi su ohrabreni da se bave primitivizmom. To što oni nazivaju građanska neposlušnost artikuliše se na pogrešnom mestu.

DW: Nasilje se desilo nad stanarima?

Ninoslav Adžić: Jel vi znate šta je bilo? Angažovali smo podizvođača oko priključaka za vodu. Stanari krenu prema njima. Došlo je do salvi uvreda, pljuvanja i slikanja. I pojure ih. Postoji u izveštaju da su gađani nečim. Dvojica ljudi sustižu podizvođače i jedan uzvraća udarcem. Ne opravdavam ništa. Ni jednog trenutka nam kao firmi i kao normalnim ljudima nije padalo na pamet da agažujemo nešto što je van zakona.

Pazite, fizičko nasilje se desilo nad našim saradnikom još pre toga. Imamo snimke kako ga vuku sa ograde. Nije ga policija zaštitila. Ako tamo 15 ili 20 ljudi fizički napada, ne znamo šta sve može da se desi. Vrlo smo strpljivi i vrlo čeličnih živaca u ovoj priči jer imamo pravo.

Taj incident se desio kao neminovnost vrlo ružnog i agresivnog ponašanja. To su bili radnici, a ne tabadžije. Ispostavilo se da je ovaj čovek koji je udario možda efikasniji u odbrani nego što su ovi bili efikasni u napadu. Naše učešće u svemu tome ne postoji uopšte.

Mi blage veze nemamo s tim. Provokacije proizvode konflikt. Mi izbegavamo konflikt.

Tihomir Hrnjak: Znate to je tako kada napada gomila. Udri ga, udri ga, majku mu! Kako drugačije da reagujete? To je visoka tenzija straha.

DW: Ali dva čoveka su dobila teške telesne povrede, reč je o stanarima

Ninoslav Adžić: Mi nismo učestvovali u tome. Niti smo davali nekome nalog niti se bavimo time. To je protiv našeg interesa da se time bavimo. Kao što se bavimo samo poslom i ne interesuje nas politika, isto tako nismo povezani sa kriminalnim grupama, sa nekim tabadžijama… nemamo veze sa tim. Ovo je posledica tenzija, grubog kršenja javnog reda i mira, i nasilja. Da li je nekom od naših ljudi koje su vukli sa ograde neko trebao da nanese teške telesne povrede da bi se reklo da to nije dozvoljeno, a u međuvremenu je dozvoljeno šikanirati, maltretirati, psovati, najgrdnije vređati, vući…tako ne dozvoljavati da uđeš u svoj posed. To je legitimno, a ovo je nelegitimno. Ne znam. Mi nismo nalogodavci. Ljude smo zamolili da nam daju ponudu da urade priključke za vodu. Da je neko rekao da će da ide da se bije ja bih mu rekao nemoj to ni da mi radiš.Parkić na Banovom brdu – „Dalje nećeš moći“

DW: Da li je tačno da ste pre ove firme imali još neke koje su otišle pod stečaj?

Ninoslav Adžić: Nije. Imali smo jednu firmu u stečaju. I to ne ja, bio sam suvlasnik sa dvadesetak posto. Sve vreme imamo bavljenje sporednim stvarima. Nisu stanari ti koji treba da se brinu o zakonitosti poslovanja. Trebalo bi da im bude motiv da li će biti legalno ili divlje građeno. Ta firma u kojoj sam bio manjinski suvlasnik je imala podršku banaka ali je došla svetska ekonomska kriza 2009. i 2010. Banke su u jednom trnutku samo obustavile projektno finansiranje: „Bože moj, vi ste uzeli placeve, snađite se kako znate i umete, nećemo nastaviti finansiranje“. A firma nije imala crne fondove ili rezervni novac od narkomafije ili bilo koga. Najnormalniji ljudi u teškim okolnostima mogu loše da prođu. Vama kada padne cena na tržištu 30 odsto vi ste izgubili dobit, ako radite bez finansiranja banaka. Ali svojinu imate. Ako radite sa sredstvima banaka, ne gubite samo dobit već i hipoteku, odnosno ono što vam je bila svojina. To je istorija. Rezultat je da više ne radimo sa bankama makar imali manju dobit. Čekali smo da se oporavi tržište, ono nije bilo dobro.Sada je drukčije. Pozivamo svakog inspektora da nam dođe na gradilište, ne pada nam na pamet da se bavimo paralelnim svetovima. Nek neko poregleda da li imamo neke problematične dosijee. Nemamo.

Kažu stanari da se boje za infrastrukturu. Pa prvi ću ja kao ozbiljan poslovni čovek koji je dao tolike pare gradu za opremanje placa nadgledati kako će na primarnu infrastrukturu biti postavljeni moji sekundarni priključci. Jer taj objekat sutra treba da dobije upotrebnu dozvolu.

Tihomir Hrnjak:: Vi znate da gospodin Adžić ne mora da odgovara na ovakva pitanja?

DW: U ovakvim razgovorima ne radi se o tome šta neko mora ili ne mora da kaže, na šta ga zakon obavezuje. Ovde se radi o javnoj verodostojnosti investitora koji je u konfliktu sa grupom ljudi u vezi sa jednim njegovim projektom. Pa je svakako dobro što gospodin Adžić odgovara na ovakva pitanja. Da nastavimo sa pitanjima.Da li je bilo kakav kompromis moguć?

Ninoslav Adžić: Mi smo zvali ljude, `ajde da se dogovorimo da onaj deo parcele koji neće da bude pod novim zgradama zasadimo drveće. Imaćete veće zelenilo nego što ste imali. Ne. Ovde imate neku vrstu predubeđenja da su svi sa nekom vrstom kvarne namere.

DW: Početkom dvehiljaditih u istoj zgradi su svi potpisali da se nadogradi 12 stanova. Preduzetnik je nadogradio 36 jedinica. Nije li logično da su ljudi skeptični?

Ninoslav Adžić: Da, očito su prevareni. To je očito tekovina tzv. tranzicije. Iskreno govoreći, meni je žao. Ali ja sam njima govorio da možemo da im preko nekog nadzora omogućimo stalni uvid u to što se radi. A nemamo zakonsku obavezu da to radimo. Žao mi je što su tada prevareni, ali to nismo mi. Dijalog je podrazumevao pomirenje tako da se otklone te nedoumice. Ali neko ih je ubedio da cilj ne treba da bude da se otklone nedoumice već da se promeni stanje. Imamo čisto vlasništvo i dozvole, bojim se da će šteta biti veća što duže ovo bude trajalo.

Senzitivniji pristup sa stručnom opservacijom sa naše i njihove strane pri početku radova, inspekcije koje kontrolišu da se ne gradi više u visinu ili dubinu – to da.Gabarit iznad zemlje će zauzeti 40 odsto površine. 60 odsto možemo da ozelenimo što više. To bi bilo lepo i stanarima i našim sutrašnjim kupcima. To je kompromis. Šta drugo? Da im država da kao za Peti parkić? Pa ako država hoće da da protivrednost 700 000 evra, verovatno bismo razmislili. Ali verujem da neće, samo zato što su se svikli da tu nema ničega i da su zamislili da je tu park.

DW: Da li je prethodna komunikacija sa stanarima zakazala? Većina je saznala da je neko namerio da tu nešto gradi kada su im motorke zabrujale pod prozorom. Zelenilo je negovalo površinu, šta drugo da misle ljudi nego da neko seče drveće na javnoj površini?

Ninoslav Adžić: Jeste. Ali niko od nas nije obučen za vanredne situacije. Ni ja ni moji partneri u poslu. Ne pravim se prepametan, verujte. Mi se bavimo gradnjom. U dobroj komunikaciji bi verovatno pomoglo. Vidite, dubina te površine je oko 27 ili 28 metara. Onda ulica sa ukupno petnaestak metara. Dakle do sledećeg prizemlja je oko 50 metara. Zaista je komotno da se ima toliko slobodnog prostora pred sobom. A 98 odsto građana Beograda svikne se da je ulica 15 metara. Ovde mali broj ljudi isteruje svoj interes manipulišući drugima.

Što se tiče komunikacije, ja sam predsedniku stanara Saši Simiću rekao „izvini što te nismo pozvali“. Ne možeš, međutim, da prejudiciraš da ću da kršim zakon, kad neću. Možda ih neko uverava da istraju u nameri da pokušaju da nam obore naše pravo. Ako se već dotičemo psihologije, postoji i psihologija svojine. Ni meni ni mom partneru ne pada na pamet da odustanemo, jer smo u pravu. Trpimo. I nećemo da se bijemo. Šteta postoji i njom ćemo se baviti.Vrlo dobro smo znali šta radimo kad kupujemo, a oni ako hoće da bacaju novac za advokate, nek bacaju.

Možda smo mogli ljudski da dođemo pre radova, možda i nismo. Ali nismo se tim bavili. Nije ni uobičajeno.

DW: Možda u Srbiji to nije uobičajeno, ali je to u naprednijim zemljama standard, da se Opština zajedno sa investitorom na vreme obrati stanarima i ponudi im osnovne informacije i sasluša njihove brige i strahove. To je deo komunalno-poslovne filozofije.

Ninoslav Adžić: Vi ste potpuno u pravu. Ali to je ozbiljna idealizacija našeg okruženja. U okruženju gde sve funkcioniše sistemski, niko ne krši zakon, gde nema divlje gradnje, gde se svi bore protiv bilo kjoje vrste izigravanja zakona, ovo je nešto što bi se moglo nazvati nadogradnjom. Sve funkcioniše, pa u specifičnim okolnostima onda treba to organizovati posebno.

Tihomir Hrnjak: Ne može se na takav nedostatak odgovarati krivičnim delima i odmazdom.

DW: Komunikacija je zakazala pa su proradile pesnice, a to, priznaćete, nije dobro.

Ninoslav Adžić: Ma to nikako nije dobro. Mi nismo popagatori nasilja. To je rezultat ličnih frustracija i verujte, ozbiljnog narušavanja javnog reda i mira. Možda ćemo morati da podnesemo i tužbe za uvredu časti i ko zna šta još. Ali ja ne bih da se bavim tim. To je rasipanje energije. Ja bih da gradim, da stvaram nešto. Ja bih da se mirim. Ne tvrdim da su ti ljudi bog zna kako loši ili dobri. Pre bih rekao da je sticaj okolnosti doveo do ovoga. Ali šta da radimo, u međuvremenu ćemo sudski da se sporimo.

Tihomir Hrnjak: Da vam kažem kao malo stariji i malo iskusniji advokat. Ne možete da igrate sa nama ćora-bake. Mi ćemo da ih hvatamo jednog po jednog. Pa će da plate štetu. Ne mogu da se igraju, sad su udruženje građana, pa su kućni savet pa su komšije.

DW: Postoji li plan B, ako sud ne odluči u vašu korist?

Tihomir Hrnjak:Ako srpski sudovi ne zaštite našu imovinu, postoji sud u Strazburu. Ako srpski pravni poredak ne bude pružio zaštitu pravu svojine, onda će Strazbur da obaveže državu da nam isplati štetu, a onda ona ima da juri Đorđeviće ili Petroviće ili koga već.

Ninoslav Adžić: Ne postoji plan B, samo je sve veća cena. Nećemo se povući jer nismo na mufte uzeli. Radimo po zakonu, očekujemo da nas zakon štiti i nemamo problema da uđemo u bilo koju vrstu infrastrukturnog konflikata. Samo zamajavaju ove ljude. Žao mi je zbog toga. Pogotovo što sam do pre 15 godina živeo u Žarkovu i Banovom brdu, ja Čukaricu doživljavam kao svoj dom. Išao sam u 13. gimnaziju. Verovatno znam i neke od tih ljudi tamo. Mislim da bismo mi našli zajednički jezik i da je ovo ozbiljana greh ovih koji su kolovođe, pre svega mislim na UZUS i Savu Manojlovića.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM