75 godina posle masakra: Poruka preživele dece | Politika | DW | 12.08.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Godišnjica

75 godina posle masakra: Poruka preživele dece

Pre 75 godina, 12. avgusta 1944, nemački vojnici izvršili su pokolj u toskanskom selu Sant’Ana di Stacema. Oni koji su preživeli i njihovi rođaci upozoravaju na rađanje novog fašizma.

„Moja majka je zajedno s ostalima preklinjala za milost za bebe koje su držali na rukama. Ali svi su odmah bili streljani". Sestre Sirija i Adele Pardini sede u crkvi toskanskog sele Sant'Ana di Stacema i mladim Italijanima i Nemcima iz „Mirovnog kampa" pričaju o događajima tog 12. avgusta 1944. Kasnije mlade vode kroz svoju rodnu kuću gde su poslednji put videli svoju majku koja je tamo ležala prostreljene glave.

Tada osmogodišnja Sirija tog kobnog dana s ocem i troje braće bila je u polju. Kada su videli da se približavaju nemački vojnici, većina muškaraca se sakrila. Bojali su se da će ih Nemci odvesti na prisilni rad. Bili su sigurni da se ženama, deci i starcima koji su ostali u selu ništa neće ništa dogoditi.

Sirija Pardini

Sirija Pardini

Najmlađa žrtva imala je samo 20 dana

Adele Pardini tada je imala pet godina. Bila je među tridesetak žena i dece koje su nemački vojnici postrojili pred zid jedne štale, „po visini". Adele je bila među najnižima. Vojnici su pucali iz pištolja i automatskih pušaka. Kada je majka pogođena metkom pala na Adele, iza nje su se, pod težinom beživotnih tela, otvorila vrata štale. Ranjena je i Adelina starija sestra Čezira. „Nemci su sve zapalili i otišli".

Na ovom zidu su 30 žena i dece bili postrojeni i zatim streljani

Na ovom zidu su 30 žena i dece bili postrojeni i zatim streljani

Adele Pardini zatim priča kako je ispod beživotnih tela izvukla malu Anu kojoj je bilo tek 20 dana. I jedan jednogodišnji dečak ležao je pod mrtvima. Ani nije bilo spasa, isto kao ni najstarijoj sestri Mariji, koja je beživotno ležala „potpuno izrešetana".

Adele zastaje, posmatra svoje slušaoce i zaključuje da je bilo dosta priče. Mnogi u publici bore se sa suzama.

I Enriko Pijeri preživeo je pokolj. Kao 10-godišnjak je gledao kako mu SS-ovci ubijaju roditelje i dve sestre. I dedu i baku i ujake. „12. avgust 1944. bio je pakao", priča učesnicima kampa u mestu Petrasanta gde se kamp održava i gde Enriko danas živi. Iz tog mesta jedan deo nemačkih vojnika tada je krenuo u brdo ka selu Sant'Ana. „Za tri sata su poubijali 560 ljudi", kaže Enriko. Dok priča, vidljivo se trudi da ostane priseban

Enriko di Pijeri

Enriko di Pijeri

Izbeglice u selu

Broj žrtava utvrđen je nakon rata analizom kostiju. Identifikovano je više od 400 žrtava. Žrtava je bilo toliko zato što su Sant'Anu mnogi pobegli od sukoba nemačkih i italijanskih snaga koje su se, nakon kapitulacije Italije 1943, priklonile saveznicima. Na napade italijanskih partizana Nemci su po pravilu odgovarali krvavim osvetama nad civilnim stanovništvom.

Danas 81-godišnji Enjo Mancini priseća se i jedne svetle tačke u tom paklu. „Selo je bilo puno izbeglica. Nama deci je bilo lepo, jer je bilo mnogo dece s kojom smo mogli da se igramo. Ali onda su došli Nemci i oterali su nas uz brdo", priča Mancini. U jednom trenutku jedan nemački vojnik dao im je znak beže u šumu. Dok su bežali čuli su pucnje i videli da Nemac puca u vazduh.

Ali ostali nemački vojnici nisu bili tako humani. Na leševe stotina ubijenih žitelja brdskih sela pobacali su nameštaj i klupe iz crkve i zatim ih zapalili. „Do tada je za nas decu rat bio samo udaljeni zvuk kada su saveznički avioni napadaju nemačke položaje. Od tog dana miris izgorelog mesa urezao mi se u sećanje", priča Mancini. I još nešto pamti: „Kada su oko 10 sati napuštali selo, nemački vojnici su pevali".

Sećanje na taj dan pratilo ga je decenijama. „Sve u selu podsećalo je na pokolj. Majke su govorile: 'Ne, tamo ne smeš da se igraš. Tamo ne smeš da ideš.' Jer tamo su bile masovne grobnice", priča starac.

„Mržnja ne vodi nikuda"

I Enjo Mancini i Enriko Pijeri kažu da su u početku mrzeli Nemce. O pokolju se dugo ćutalo. Prvi sudski proces protiv odgovornih pokrenut je tek 60 godina kasnije i to u Italiji. Bez ikakvih posledica po okrivljene koji su mirno živeli u Nemačkoj. „Mržnja ne vodi nikuda", kažu preživeli. I kada pričaju o počiniocima, oni radije koriste reči nacisti i fašisti, a ne Nemci.

Enjo Mancini

Enjo Mancini

I Pijeri i Mancinipokušavaju da svoja iskustva i uverenja prenesu mladim ljudima, „da bi znali šta može da se dogodi". Pijeri je šezdesetih otišao na rad u Švajcarsku i kada mu se 1970. rodio sin, svesno ga je poslao u nemačku školu. Smatra da je kroz međusobno razumevanje lakše stvoriti novu Evropu. U tome se daleko odmaklo, slažu se obojica. Ali neprijateljski glasovi protiv Evrope, pre svega u Italiji, zabrinjavaju ih. „Danas smo opet na mestu na kojem postoji opasnost da izgubimo ovu Evropu".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM